Belle & Sebastian: Muzika za tužne dečake
Imajući u vidu veličinu džungle koju nazivamo pop muzikom, savršeno je jasno zašto su aršini pri kojima se vodimo kada za neki pop bend kažemo da nam je omiljen, krajnje lične prirode.
Nekome je dovoljan jedan hit na celom albumu, nekome samo da pevač/pevačica lepo izgledaju, nekome da uz ritam može da pleše, dok su najzahtevniji oni koji obraćaju pažnju na najsitnije detalje. Verujem da redovni čitaoci FatHipstera već pretpostavljaju među koju grupu se ubraja autor ovih redova.
Kao neko kome je upravo pop omiljeni muzički žanr, a uzimajući u obzir činjenicu da je besmislenih pop bendova više nego kusih pasa, priznajem da je lična selekcija pri kojoj album nekog pop bend ne završi u kanti za smeće, prilično surova.
Naime, od svih važnih stvari na prvom mestu je melodija – da bude zarazna i da vam ne dosadi ni kada je slušate više desetina ili stotina puta. Zatim, tekst pesme je vrlo važan sastojak – ukoliko pevač peva “Baby don’t go / I love you so” šanse da se vežem za stihove koji zvuče kao da ih je napisao predškolac, veoma su male.
Onda dolazi na red instrumentalna postavka pop benda: što veći broj muzičara i što više najrazličitijih instrumenata svakako doprinose muzici da ostane sveža i da se svaki put u njoj otkrije nešto novo. Kada na sve to dodate producenta koji voli svoj posao i koji je detaljista, dolazite do sledećeg zaključka – naime, po gruboj računici od desetak pop bendova, samo njih par će ispunjavati ove stroge zahteve.
To znači da ćete provesti mnogo vremena u preslušavanju prosečnih grupa, ali kada pronađete one koji to nisu, velike su šanse da veze između vas i njihove muzike traje decenijama. Na osnovu ovog uvoda sigurno vam je jasno da baš takvu muziku prave muzičari o kojima danas pričamo, a koji čine škotski sastav “Belle and Sebastian”.
Grupa o kojoj se priča
Grupu je 1996. godine u Glazgovu osnovao gitarista i pevač Stjuart Murdok, koji je autor najvećeg broja pesama. Njemu se prvo pridružio basista i klavijaturista Stjuart Dejvid, da bi ubrzo u lokalnim pabovima pronašli još pet muzičara od kojih su svi listom bili navučeni na pop i folk muziku iz šezdesetih i sedamdsetih godina prošlog veka. Njihova ljubav prema albumima koje su snimili “Simon and Garfunkel”, Nik Drejk, “Velvet Underground” odnosno britanski bend “Felt”, poprilično opisuje vrstu nežnog popa u kome su se kretali. Imajući to u vidu kao i podatak da naziv “Belle and Sebastian” potiče od izvesne istoimene francuske TV serije o dečaku i njegovom psu, jasno vam je zašto ovu grupu biije glas da svira “pop muziku za tužne dečake”.
Koledž “Stou” iz Glazgova imao je projekat u okviru koga su talentovani muzičari snimali demo pesme koje je objavljivala mala diskografska kuća pod okriljem istog koledža a zvala se “Electric Honey”. Nakon par demo snimaka koje su “Belle and Sebastian” snimili za njih, svi koji su ih čuli bili su oduševljeni te su Stjuart i drugari postali prvi bend kome je bilo ponuđeno da snimi ceo album za “Electric Honey”. Tako su došli do svog prvog albuma “Tigermilk” koje je bio štampan samo u 1000 primeraka i samo na vinilu.
To njihovo debi izdanje je kolekcija savršenih pop pesama u svakom smislu te reči. Predivni gudači i duvači, melodične pesme koje vam kao nekakav “duborez” ne izlaze iz glave danima nakon što ih čujete, kao i stihovi iz kojih izbija intelgencija, humor i ironija, učinili su “Belle and Sebastian” grupom o kojoj se priča. Kako je u to vreme internet tek bio u povoju, nećemo pogrešiti ako kažemo da su oni jedan od poslednjih bendova koji je slavu stekao na onaj staromodan način kada su reči hvale kolale od usta do usta, i kada broj pregleda na nekom sajtu nije imao nikakve veze sa tiražem.
To im je omogućilo da iste godine snime i fenomenalan drugi album “If You’re Feeling Sinister” za malu etiketu “Jeepster”, a isti je objavljen u Americi za diskografsku kuću “Matador”, o kojoj smo već pisali. Tim albumom je grupa već stekla internacionalnu slavu i gotovo da nije bilo iskrenog zaljubljenika u pop muziku koji nije znao za njih.
