“Gnev strpljivog čoveka“ (Tarde para la ira, 2016) – zver u nama spava lakim snom
Ovoga puta činimo osvrt na nepravedno zapostavljeni filmski prvenac Raula Arevala, “Gnev strpljivog čoveka“, dobitnika nagrade Goja za najbolji španski film 2017. godine.
Niko drugi do aktuelni velikan španskog glumišta, Antonio de la Tore, našao se u glavnoj ulozi koja, mirne duše možemo reći, nosi ovo u svakom pogledu sjajno ostvarenje.
Film komponovan tako da vam sve vreme drži pažnju krajnje napregnutom, sa nagoveštajima da bi svakog momenta mogla da vas prene kakva (ne)očekivanost u kojoj likovi iskaču iz svojih naprslih tračnica.
Arevalo nas postepeno uvodi u raspoloženje i atmosferu životarenja jednog miljea sačinjenog od sitnih kriminalaca, kojima su, ipak, u jednom trenutku stvari izmakle kontroli. Jedna pljačka krenula je naopako i ljudi su nastradali. I to će stići na naplatu.
Od početka se prilično samouvereno krećemo kroz narativ. Sve deluje transparentno i čak vrlo jasno u kom pravcu će se priča odvijati. Gotovo da naziremo finale. Međutim, ono što se činilo kao uzbudljivi zaplet u vidu fatalne ljubavne priče, ukazuje se kao još uzbudljivija i nadasve neslućena pripovest o vešto dirigovanoj osveti.
Žeđ za osvetom kao pokretački impuls, onda kada svaka druga emocija zamre, nije nešto što prvi put susrećemo u osnovi jednog filmskog ostvarenja. Osveta kao jedini smisao usred beznađa, motiv je koji otvara mogućnost za bezbroj stvaralačkih rešenja i stoga je i često tretiran motiv kako u kinematografiji, tako i u književnosti.
Međutim, postoji nekoliko razloga zašto je “Gnev strpljivog čoveka“ film koji zaslužuje vašu pažnju. To je, pre svega, maestralna gluma Antonija de la Torea, ali i ostatka glumačke postave – Luis Kaljeho, Rut Dijaz i Manolo Solo briljiraju u svojim rolama. Dalje, nesumnjiv kvalitet jeste i odsustvo svakog preterivanja, kao i trud da eksplicitni prizori nasilja budu predstavljeni sa izvesnom merom, a da priča ne izgubi na intenzitetu.
Stvarnosno prikazivanje dekora, ritma ulice zabačenih krajeva Madrida, enterijera sumnjive čistoće i uopšte sveukupnog primitivizma koji se ispoljava, živo nam donosi podlogu na kojoj se konstruiše priča.
Gotovo da možemo odvojiti dva plana odvijanja radnje – prvi usvajamo kroz praćenje postupaka likova, onoga što prepoznajemo kao događaje, a drugi, zasebni, odvija se iskuljučivo na licu Antonija de la Torea. Zvezda filmova “Kanibal“ (Caníbal, 2013), “Dvanaestogodišnja noć“ (La noche de 12 años, 2018), “Kraljevstvo“ (El reino, 2018) za koje mu je (konačno) dodeljen i Goja za glavnu mušku ulogu, bez izuzetka oduševljava filmoljupce, uspešno se suočavajući sa već vrlo visokim očekivanjima. Očaj pod maskom potpune samokontrole, otupelost koja prikriva unutrašnju buru i fokusiranost na jedan jedini cilj, nisu nimalo jednostavan interpretacijski zadatak. No, za De la Torea on dolazi kao stvoren.
Gradnja likova koja ide u pravcu potpune animalizacije kulminira u sceni na ranču u kojoj doslovno vidimo svinjac unutar kojeg neprijatelj za odstrel pokušava da nađe utočište pred svojim nemilosrdnim goniocem. Ta scena sažima čitav film, prikazujući upravo to – gonioce i gonjene, svu brutalnost i užas na koji je Čovek spreman. Posmatramo je ne bez straha da smo kao ljudi uvek na korak do pukog predatorskog ispada.
Emotivni udarac koji zadobija naslovni junak budi ono iskonsko u čoveku, potrebu da uzme pravdu u svoje ruke. To je polazišna tačka, ono što je većina nas u stanju da prepozna i razume. Arevalo se ne trudi da svog junaka-osvetnika opravda, niti da nam ga učini dopadljivim, već radije cilja na jedan realistički prikaz ljudske tragedije, priče koja se kreće negde na liniji između utrnule pribranosti i potpunog pomračenja uma.
Iako u njemu ne manjka scena fizičkog razračunavanja, bučnih dijaloga i sučeljavanja, film se ipak temelji na psihološkoj dimenziji kada je reč o likovima, kao i samoj prirodi sukoba. Dakle, o onome što se dešava ispod površine. Ono što, uistinu, egzistira u tišini – sva potmula ogorčenost i osećaj zatočenosti unutar sopstvene sudbine – svojim naglašenim prisustvom otkucava poput nečujnog tajmera na tempiranoj bombi.
Scena u automobilu otvara i zatvara “Gnev strpljivog čoveka“, gradeći tako formu kruga, celine koju možemo preslikati i na dugo “putovanje“ protagoniste i njegovu usmerenost ka postizanju zacrtanog cilja.
Arevalov film prvenac, kao pravi pogodak u centar, ne samo da je nagrađen španskim Osakrom, već je pobrao i simpatije publike. Nadamo se da će mu brojni glumački angažmani dozvoliti da nas ponovo obraduje sopstvenim rediteljskim ostvarenjem, jer mu to očigledno ide od ruke.
Prikaz je originalno objavljen na sajtu tamarazivankic.com.
