Sparklehorse: Srce od tame

Sep 04, 2019

U predivnoj pesmi „Cycles“ Frenk Sinatra peva „I've been told and I believe / That life is meant for living / And even when my chips are low / There's still some left for giving“. Krajnje slobodan prevod ovih stihova glasio bi „Koliko god da mi ne ide u životu, neću se predati“.

Iako je u jednom intervjuu Mark Linkus rekao kako voli ovu Sinatrinu pesmu, on ipak nije izdržao da se ne preda. Pre devet godina, tačnije 6. marta 2010, nakon popodnevne pijanke sa prijateljima u Noksvilu, Linkus je ispalio metak iz puške pravo u svoje srce. Imao je 47 godina.

Neki ljudi su previše osetljivi za okrutni svet u kome živimo. Mark Linkus, koji se krio iza umetničkog imena “Sparklehorse”, bio je jedan od njih.

No, dok većina preosetljivih samo životari od danas do sutra, Mark je svoju osećajnu i nežnu stranu zabeležio na pet albuma koji su skrovište za sve one neshvaćene u ovom materijalnom svetu. Sudeći po lepoti tih “Sparklehorse” pesama, one će boraviti na ovoj planeti mnogo duže od Marka.

Problematično odrastanje

Mark Linkus nikada nije bio dečak za primer. Škola ga uopšte nije zanimala i po sopstvenom priznanju, jedini razlog zašto je odlazio na časove bio je da se vidi sa drugarima. U srednjoj školi se opijao, konzumirao je lake droge i bio je deo problematičnog društva. “Oni koji su me tih godina smatrali maloletnim delikventom, nisu nimalo grešili” kasnije je govorio.

Rođen je 1962. godine u okrugu Arlington, u američkoj državi Virdžinija. Njegovi roditelji i tri brata radili su u rudniku uglja. Mark nije želeo da provede život spuštajući se šest dana nedeljno u rudarsko okno sa beneficiranim radnim stažom, te je još u ranom detinjstvu počeo da smišlja kako da izbegne takvu sudbinu.

To “smišljanje” mu nije baš išlo najbolje, a razvod njegovih roditelja mu svakako nije pomogao. Srednjoškolske dane je proveo u malom mestu Šarlotsvil kod babe i dede. Klinačka zbunjenost i odsustvo autoriteta nakon razvoda roditelja, rezultirala je pomenutim problematičnim detinjstvom. Utehu je pronalazio u popularnoj kulturi – knjigama Rejmonda Karvera i Džejmsa Elroja, evropskim filmovima Luisa Bunjuela i Vernera Hercoga i pank muzici. Upravo je pod uticajem panka počeo da piše prve pesme na gitari.

Nakon završetka srednje škole, početkom osamdesetih se seli u Njujork gde sa prijateljem Bobom Botnikom osniva bend “Dancing Hoods” u kom će svirati gitaru.

Prvi mačići

Za pet godina koliko su postojali, “Dancing Hoods” su objavili jedno EP izdanje i album “12 Jealous Roses”. Njihova muzika je istovremeno bila i alterntivni nju vejv i mejnstrim, što je pomalo zbunjivalo moguću publiku – oni skloni avangardi su ih doživljavali previše ušećereno, dok su ih ljubitelji velikih pop zvezda smatrali ekscentričnim. Nakon objavljivanja tog debi album 1988. oni iz Njujorka odlaze u Los Anđeles sa nadom da će tamo lakše prokrčiti put do zvezda. Na njihovu žalost to se nije desilo i krajem dekade prestaju da postoje.

Početkom devedesetih, Mark Linkus se vraća u rodnu Virdžiniju i nastavlja da piše pesme za svoj groš, snimajući ih na kućnom kasetofonu. Jedna od tih pesama bila i “Sick of Goodbyes” koju je napisao zajedno sa Dejvidom Louerijm, nekada liderom indi rok benda “Camper Van Beethoven”, a tada članom sastava “Cracker”. Ta pesma je završila na ploči “Kerosene Hat” koju su “Cracker” objavili 1993. godine, a kasnije i na jednom “Sparklehorse” albumu.

“Čoveče, ako su ti sve pesme kao ova, vreme je da snimiš neki album” govorili su mu prijatelji tih dana. Sredinom 1994. Linkus osniva bend “Sparklehorse” čiji će on biti glavni i jedini stalni član do samog kraja.

Diskografija

Tokom petnaestogodišnje karijere “Sparklehorse” su objavili pet albuma. “Vivadixiesubmarinetransmissionplot” (1995) je najsiroviji od svih i zvuči kao da je izašao direktno iz Markove sobe. Iako su pesme sa ove ploče svedene i odsvirane na minimalnom broju instrumenata, njihova snaga je više nego očigledna. “Good Morning Spider” (1998) je bio instrumentalno bogatiji i njegove pesme su za nijansu bile bržeg tempa nego one sa debi izdanja.

Sav potencijal koji je Mark pokazao na prve dve ploče, urodio je plodom na sledećoj “It’s a Wonderful Life” (2001), koja je vrvela od poznatih gostiju. Između ostalih, Marku su na tom albumu društvo pravili Tom Vejts, Pi Džej Harvi, Nina Person iz grupe “Cardigans” (koja je tih godina govorila “kako su za nju “Sparklehorse” najbolji bend na svetu”), dok su producenti bili Džon Periš i Dejv Fridmen, dugogodišnji saradnik grupa “Flaming Lips” i “Mercury Rev”. Imajući sve ovo u vidu, jasno je zbog čega je treći “Sparklehorse” album zvučao “najskuplje” do tad.

Na sledećem albumu “Dreamt for Light Years in the Belly of a Mountain” (2006) pored Fridmana koji se ponovo bavio produkcijom, Mark je započeo saradnju sa još jednim poznatim producentom. Reč je o Brajanu Džezefu Bartonu, mnogo poznatijem pod pseudonimom “Danger Mouse”. Njihova saradnja se nastavila i na petom Markovom albumu koji je potpisan kao “Danger Mouse & Sparklehorse Present Dark Night of the Soul”.

Reč je o ploči koju su njih dvojica zajedno napisali i producirali, a pesme su izvodili gostujući muzičari. Među njima su bili Igi Pop, Suzan Vega, Džulijan Kazablankas iz grupe “The Strokes”, Vejn Kojn iz “The Flaming Lips”, Frenk Blek iz “Pixies”, kao i reditelj Dejvid Linč kog poslednjih godina češće srećemo u muzičkim nego u filmskim vodama. Inače, Linč je i autor umetničkih fotografija za ograničeno izdanje ove ploče koje je sadržalo buklet od stotinak strana.

Gubitnik piše istoriju

Sudeći po Markovoj biografiji, on nije bio preterano srećan čovek. Celog života je vodio borbu sa alkoholom i drogama. Tako je 1996. u Londonu, tokom turneje sa grupom “Radiohead” jedne noći u svojoj hotelskoj sobi izgubio svest nakon što je uzeo preveliku dozu alkohola, valijuma i heroina. Proveo je gotovo celu noć u nesvesnom stanju, na podu sobe, sa nogama podvijenim pod svoje telo čime je oštetio nerve. Zbog toga je sledećih šest meseci bio u invalidskim kolicima.

Uostalom, nije potrebno da poznajete Linkusovu biografiju da biste znali da je sa srećom bio na “Vi” – dovoljno je da se samo malčice udubite u “Sparklehorse” pesme. Osnova njegove muzike bio je pop pomešan sa američkim folkom, a za većinu “Sparklehorse” albuma možemo reći da su tihi, prepuni sete i melanholije. Slično raspoloženje zaokuplja ploče Toma Vejtsa, grupa “Lambchop”, “American Music Club” i “Black Heart Procession”, sa kojima najčešće porede Linkusov “Sparklehorse”.

Pesma “Heart of Darkness”, nadahnuta istoimenom novelom Džozefa Konrada možda ponajbolje opisuje Markov karakter kada on u refrenu tiho peva “Oh yeah, I got a heart of darkness”. Iza naziva albuma “It’s a Wonderful Life” krije se ironija, dok vezu između naslova poslednjeg albuma “Dark Night of the Soul” i Markovog karaktera, nije potrebno komentarisati.

Depresija i poroci su došli po svoje tog 6. marta 2010, kada je Mark pod dejstvom alkohola izvršio samoubistvo uperivši pušku pravu u svoje “srce od tame”. Iza sebe nije ostavio nikakvo oproštajno pismo. Tačan razlog njegovo samoubistva nikad nećemo saznati, no pored svega ovoga što znamo o njemu – da li je razlog uopšte važan?

Kažu da pobednici pišu istoriju. Kada je u pitanju Mark Linkus, ta teorema nije tačna. On je bio neshvaćen, iskren i beskrajno daroviti gubitnik. Upravo takav, uspeo je da stvori pesme koje su ušle istoriju savremene popularne muzike.