Frost [2017]
Šarunas Bartas se igra. Životom, prolaznošću, ljudima. Sobom. U poslednjem filmu Mraz, govori o aktuelnim stvarima – sve je tu, ali je zapravo sve izvan vremena, njegovog, našeg.
Inga i Rokas, dvoje mladih Litvanaca kao okosnica priče o putu u Ukrajinu kako bi se dostavila pomoć, vojnici koji se sreću na tom putu i novinari i humanitarni radnici na koje nailaze u jednoj epizodi su samo okosničke tačke metafizičkog delovanja bartasovske kinematografije na gledaoca. Šarunas se vratio sebi, svojim ranijim filmovima, i uspeo je kroz jedan u osnovi narativno izgrađen film da ostvari zamisli iz ranijih dela. Uspelo mu je to kroz nekoliko žanrova.
Ispostaviće se da je ovaj film u svojoj osnovi triler vođen čudnim sticajem okolnosti. On je i ljubavna priča dvoje ljudi izgubljenih u vrtlogu beizlaza koji idu tamo, ni sami ne znajući zašto, ali znaju da moraju, da je to jače od njih, i tu Rokas lepo odgovara na Ingino pitanje, jednim jednostavnim: „Idemo tamo. I to je to“. To je i antiratni film, u nekim trenucima i previše uronjen u trenutne okolnosti (poznata je priča da se snimanje odvijalo na originalnim lokacijama u Ukrajini, nekada i na samo nekoliko stotina metara od ratnih dešavanja). Zatim, na neki izokrenuti način, to je i road movie kroz dijaboličnu i maglom kraja sveta obasutu tmurnost istočnoevropskih krajolika, gde likovi niti mogu, niti žele da se snađu, pronađu, iskobeljaju i vrate životu. To je i svojevrsno odrastanje Vilhelma Majstera, brzo, zgusnuto, morajuće i obavezujuće, tragično, naposletku. Bartas to sve kombinuje sa izuzetnim osećajem za prostor, za zaokruživanje slike u vremenu na lokacijama kojima nije potrebno previše da bi progovorile. Simbolike iskaču, a kako film odmiče, dijaloga je sve manje, sve su više pogledi, gestovi, lica, pokreti. Bartas putovanje dvoje izgubljenih duša preseca panoramskim pregledima trenutne okoline kroz koju prolaze, a u jednom daje jedan, verovatno nenamerni omaž Žaku Tardiju i njegovim ilustracijama, jednoj naročito za Selinovu knjigu „Putovanje na kraj noći“. I nije to slučajno. I ovo će se ispostaviti kao putovanje na kraj sveta, na kraj junakovih nadanja, na kraj onoga što mislimo da znamo, gde će se sve biti samo teška iluzija.
Glavni likovi su namerno teško nemušti, sa gotovo istim izrazom lica u toku čitavog filma. Dobro se vidi koliko je sam Bartas umešao prste u njihov odabir jer su oni njegovi, bartasovski karakteri po svemu, i potrebni su mu kako bi opisao ono što se dešava izvan njih, izvan svih, ono što se ne izgovara jer je neizgovoru sklono.
U nekom trenutku, Inga će uzeti jabuku i vrteti je u rukama, a tu će se, u tom dubokom kontrastu javiti Paradžanov kao antiteza sivilu, iznenadna lepota u moru bledila. Biće, takođe, interesantno i oslušnuti dijaloge između pojedinih likova koji se ovde javljaju samo kako bi objasnili ono što se dešava izvan njih, dijaloge o karakteru, prirodi i (ne)mogućnosti ljubavi, o ratu i (ne)učestvovanju u istom, o domovini, o žrtvovanju, i o tome čemu sve. A to sve je zagrljaj, gotovo istovetan zagrljaj Inge i Rokasa na dva momenta u filmu koji stoje kao stubovni oslonac onoga što će biti pre i nakon njih.
Utopljen u čistu melankoliju gde je pojavljivanje Vanese Paradi kao kontrapunkta svemu što Inga i Rokas nisu samo dodatni lajtmotiv koji setu pojačava u nekoj ukrajinskoj, na privid gradskoj, ali ipak pustopoljini, Mraz donosi jednu od najsnažnijih završnih scena iz 2018. godine gde Bartas Čoveka vidi kao nekoga ko se utapa i uklapa u sredinu samo kada je mrtav i za tu sredinu, a i za čitav svet u suštini nebitan.
Bartas je, zapravo, filmski poeta smrti i ništavila što je još jednom i dokazao.
Tekst je prvobitno pročitan u emisija „Hronika“ Trećeg programa Radio Beograda.
