Hot Air [2018]
The Wedding Singer reditelj Frenk Korači (Frank Coraci) filmom Hot Air pokušava da na komičan način da osvrt na simptomatični talas radio i TV voditelja, koji su u svojim nastupima imaju naznačnu antiimigracionu retoriku, a sve u svetlu populističke, desničarski orijentisane politike novokomponovanih svetskih elita.
Stiv Kugan (Steve Coogan), britanski komičar igra radio voditelja politički nastrojenog tok šoua, u kojem iznosi provokativne stavove vezane za aktuelne teme u javnom životu Amerike.
Po starom dobrom, a oprobanom obrascu ovakvih komedijica, njegovi stavovi naići će na moralno preispitivanje kada u njegov intimni prostor razmaženog skorojevića zakorači simpatična nećaka.
Dalji razvoj dogođaja je prilično generički odrađen, taman onoliko kako bi se zadovoljili stavovi većine koja odlazi u bioskope širom sveta, bez preterane želje da se zapita šta uopšte gleda, a kamoli da se suvislo kritički osvrne na ono što vidi na velikom platnu.
Iako scenario mnogo toga želi da poruči, ta poruka ostaje zamagljena u nejasnim i netransparentim stavovima glavnog junaka, čiji Piter Finč Network momenat ostaje apsolutno bez onog: I’m mad, and I’m not gonna take it any more, i više mu dođe kao verbalni klistir jednog narcisiodnog megalomanijaka u stanju bipolarno-političkog rastrojstva.
Ono što je još bolnije populistička ideologija biva poljuljana na jedan primitivan način, bez želje da se pruži jasniji uvid u mentalno stanje junaka, i sve se svodi na ono oprostite mu, imao je teško detinjstvo.
Dodatan problem predstavlja tempo režije, koji frenetičnom smenom kadrova želi da impresionira dokone, a zbuni one koji bi želeli da shvate o čemu junak to govori u svojim radio praženjenjima, jer, kao što znamo, radio is so passe, te ima tendenciju da smoooori.
Srećom, Kuganov junak tera šegu i sprdnju sa onim ljudima koji mu se javljaju, prekidajući ih taman kad odgovor koji pruži upumpa gorivo u njegov ego, pa tako ni emisije naizgled nisu dosadne, kojima je, za divno čudo, posvećeno jedno deset minuta filma.
Na kraju balade, kada svi srećni odu svojim raskošnim domovima, na putu do kuće smejući se sa čekom u ruci prošetaju do svog dežurnog bankara, tamo negde iza ugla gde umetnička duša gubi smisao.
