Once Upon a Time in... Hollywood [2019]
Kventin Tarantino (Quentin Tarantino) etablirao je sebe tokom godina kao 'lošeg dečka Holivuda', odnosno, čoveka koji je uprkos ogromnom poznavanju estetike filma i istorije kinematografije, išao u kontrasmeru od modernih trendova industrije zabave, koji su imali svoja rigorozna pravila.
Ipak, iako je mogao ići u smeru poetizacije pokretnih slika, diveći se kultnim i petparačkim klasicima, Tarantinova karijera išla je u smeru izgradnje sopstvenog stila, koji opet nije previše oponirao industriji zabave u formalnom smislu, ali je u suštinskom ljubiteljima sedme umetnosti nudio mnogo više tema za razmišljanje od prosečnih plitkoumnih holivudskih uradaka.
Once Upon A Time In Hollywood najavljen je kao njegov poslednji film. Da li će to zaista biti, vreme će pokazati, jer je Tarantinova čudna karijera pokazala da autor poseduje i promenljiv karakter, svojstven originalnim stvaraocima.
Birajući Leonarda Di Kaprija i Breda Pita za titularne uloge, Tarantino je još jednom prikazao kako ne voli da eksperimentiše, i da gotovo po pravilu bira saradnike sa kojima i privatno ima izuzetan odnos. Ova činjenica dobra je i za autora filma, ali i za Pita i Di Kaprija.
Vrhunski izgrađeni dijalozi, koji često putuju u nedogled, jesu Tarantinov brend, koji mu se često obijao o glavu, zbog preterane želje da pojedine fetiše i samo sebi značajne teme eksploatiše i mrcvari do besvesti. Taj mač sa dve oštrice svakako pruža priliku glumcima da pokažu sav svoj kreativni potenijal i zablistaju u ekstatičnom zanosu, ali prethodni filmovi pokazali su i zamor materijala kod Tarantina, jer su njegovi junaci postali bleda kopija likova iz njegovih filmova iz devedesetih, koji su već sami po sebi bili varijacija ili direktna kopija i omaž junacima iz prethodnih dekada istorije kultnog filma.
Međutim, konkretno u Bilo jednom u Holivudu, Tarantino je možda prvi put ozbiljno izašao iz sigurnog polja svog dosadašnjeg delovanja, mešajući fikciju sa istinitim, a prilično tragičnim dešavanjima.
Kontroverzan do bola, kao i uvek, Tarantino ide svojim putem, ne mareći previše za verodostojnost događaja oko ubistva koja su izveli članovi zloglasnog Mensonovog klana, već pokušava da pruži uvid u tragikomičan svet ondašnjih zvezda holivudske B produkcije.
Kroz priču o poljuljanoj karijeri nekadašnje zvezde western filmova, Tarantino zapravo daje omaž ljudima koji su bili zaslužni za održavanje tih karijera i života tih ljudi iznad vode. Konkretno, Pitov lik je kaskader, ratni veteran, čija znanja i veštine pre svega leže u empirijskog sferi, a njegovo junašvo i osećaj za pravdu, daleko nadilaze moralne postulate ljudi za koje radi i kojima služi.
Liberali i zakleti levičari film mogu sagledavati kao jeftin politički pamflet, usmeren ka veličanju tradicionalnih američkih mitova. Prljavi, zli, razvratni hipici, koji se zatvaraju u izolovane komune, gde kuju zavere protiv države, i povlače se pred pojavom mačo alfa-mužjaka, visokooktansko gorivo je retorici ekstremnih desničara i konzervativnih republikanaca.
Međutim, Tarantino kao autor ima apsolutno pravo da stvari tumači na svoj način, tradicionalno braneći se autorskom slobodom izražavanja, koju mu dešavanja iz 1969. godine garantuju, barem u formalnom smislu.
Da li je ovo najbolji Tarantino do sada? Nije.
Da li je bolji od prethodnih nekoliko? Svakako.
Ipak, Once Upon A Time In Hollywood ima dovoljno kvaliteta da ga nazovemo uspešnim filmom, usprkos brojnim kontroverzama i nekontrolisanoj brutalnosti, pruža odličan uvid u estetiku jedne od najuspešnijih karijera u prethodnih trideset godina.
