Nisam ljubitelj džeza. Mnogi su mi govorili da ljubav i razumevanje ove vrste muzike dolazi sa godinama. Možda je i tako, ali u mom slučaju to je izostalo. Krosover različitih žanrova sa džezom ume da bude veoma zanimliv, i živopisan ali i pored poštovanja koje imam prema ovom žanru, muzički pravci u kojima je džez dominantan nikada nisu bili “moja šolja čaja”. To je i glavni razlog zašto ne pamtim kada sam poslednji put bio na celom festivalu, iako se održava u mom rodnom gradu.
Nišvil je gotovo uvek imao poneko veoma zanimljivo ime, koje bi vredelo pogledati, tako da pamtim odlične nastupe Solomona Burka, ili Nouvelle Vague. Mislim da je ujedno taj nastup pomenutog francuskog benda 2013.godine bila i moj poslednja poseta ovom festivalu do ove godine.
Moja iskustva sa 25, jubilarnog izdanja Nišvil festivala su pomešana, zato krenimo od onih dobrih.
Prvi dan je doneo veoma prijatana muzička iznenađenja. Nastup pet big bendova i džez legendi Larry Vučkovića i Stjepka Guta, bio je veoma zanimljiv i za slušaoce poput mene. I pored izvesnih tehničkih problema, lošeg ozvučenja pojedinih solista ili veoma glasne muzike sa hip hop stejdža koja se mešala u tiše delove ovog nastupa, utisak je ipak pozitivan.