Stingovi memoari: Raštimovana muzika
Postoji jedan sitan detalj sa početka filma Majkla Apteda (Michael Apted) Bring On the Night, iz 1985. godine, kada jedan od novinara na konferenciji po dolasku Stingove ekipe iz Amerike povodom snimanja prvog samostalnog albuma nakon razlaza sa Police, postavlja autoru i u kojem mu se nehotice obraća rečima: „Gordone...“
Taj detalj, odnosno Stingov drzak i arogantan odgovor, izazvaće u meni gorak ukus u ustima tokom čitavog trajanja ovog odličnog i vrednog dokumentarnog ostvarenja, legendarnog i mudrog dokumentariste kakav je Majkl Apted.
Naime, Sting ne uspeva, a što beleži oko kamere, da obuzda svoj ego i, ne baveći se odgovorom na pitanje, govori kako mu se ni rođena majka ne obraća više sa Gordone, te želi i da ga i svi ostali zovu Sting.
Možda je Sting bio u teškoj životnoj fazi. Možda je dovođenje vrhunske ekipe džez muzičara iz Amerike, predvođenom Kenijem Kirklendom i Brenfordom Marsalisom, koji tek što su utekli iz kvinteta Brenfordovog starijeg brace Vintona, bio veliki zalogaj za britanskog perfekcionistu i uglađenog džentlmena. Tek, obraćanje novinarima, u ma kakvim odnosima da je bio sa njima, daleko je od uvreženog britanskog džentlmenskog bontona, ali je od kristalno-esencione važnosti za pisca ovih redova, jer će tek Stingova autobiografija dati jasniji uvid u kompleksnost i ambivalentnost karaktera ove pop-rok ikone iz osamdesetih godina prošloga veka.
Knjiga Raštimovana muzika (Broken Music), odnosno Stingovi memoari, pisana je tokom devedesetih godina i početkom novog milenijuma, iz perspektive iskusnog i prekaljenog muzičara i naratora, koji, barem na početku prilično ekstrovertno nastupa. Kasnije će ispostaviti da je Sting otvoren da priča samo o onim temama koje njemu odgovaraju ili su mu zanimljive. Ali, o tom potom...
Autobiografija je prilično fino lektorski upeglana, ali je i nezanemarljiva činjenica da je Sting vrstan narator, koji nikada ne gubi iz vida perspektivu i percepciju čitaoca, pružajući mu taman onoliko detalja i informacija, kako ne bi došlo do prezasićena ponuđenim štivom.
Njegovo početno putešestvije u prašume Amazona, kako bi sa tadašnjom devojkom (budućom suprugom) Trudi Stajler, probao čari mistične ajahuaske, i putem njenog halucinogenog dejstva iskusio katarzu i resetovao misli, odličan je uvod, koji nas vodi, po mojoj pretpostavci u drugu polovinu osamdesetih, i u period na koji se Sting neće više vraćati, jer je fokus Raštimovane muzike mahom njegovo odrastanje u lučkom gradu na severoistoku Engleske - Njukaslu.
Knjiga u svojoj suštini predstavlja prilično uobičajenu autobigrafiju satkanu od sentimentalng putovanja u prošlost, a odrastanje mladog Gordona Samnera ne razlikuje se previše od života sličnih adolescenata u Britanskim provicijama šezdesetih godina.
Iako Sting apostrofira zaljubljenost i posvećenost oca porodici, odnosno neverstvo i nepouzdani karakter svoje majke, ne stiče se utisak kako ga je to oblikovalo. Jedino što se nameće kao suvisli fakat jeste da su ga porodični potresi učinili čvršćim i posvećenijim poslu i finansijskoj nezavisnosti. Autorovo često premotavanju u budućnost navodi na zaključak da je Sting voleo i poštovao svoje roditelje, i da im je neizmerno zahvalan za korektno vaspitanje i pristojno obrazovanje.
Školovanje takođe biva sagledavano iz perspektive iskusnog čoveka, koji je svestan svojih kvaliteta, tako da sitni buntovni ispadi i nasumični hedonizam, nikako nisu mogi stati na put prirodnoj inteligenciji i liderskom duhu, koji se još jače reflektuju u sredini gde fanatična posvećenost ima za svoj prirodni ishod migriranje u konkurentniju sredinu, odnosno London.
Sting se zapravo izborio u post-bitlsovskoj Britaniji vrsnim poznavanjem instrumenta (bas gitare), žanrovskom šarenolikošću, i spremnošću da svira svuda gde ga pozovu, bez obzira na cenu i stil muzike.
Naravno, kao što i sam svedoči, nikada nije gubio iz fokusa primarni motiv, a to je da postane slavan i bogat. Taj iskonski poriv gotovo nikada ne isključuje ugovor sa Đavolom, tako da je to vrlo često i ekser u sanduku umetnika. Da li je toga bio svestan Sting, kada je pisao redove svoje autobiografije, nikada nećemo saznati, jer introspekcija nije jača strana Stingovog karaktera, ili je barem nije upražnjavao na način na koji je pisao o sopstvenom seksualnom sazrevanju, devojkama, i povremenim nestašlucima i ispadima.
Raštimovana muzika ne doseže mistične, etičke i filozofske postulate iz sopstvenih uvodnih redova, i čitaoci zapravo sve vreme čekaju tektonski sudar, a to je poznanstvo sa Stjuartom Koplendom.
No, pre toga Sting naširoko opisuje iskustva sviranja po Britaniji ranih sedamdesetih, gde dominira njegova posvećenost intelektualnijim muzičkim žanrovima, tipa džez, ali svoju ambivalentost nehotice pokazuje arogancijom prema sviranju sa starijim džez kolegama u malim mestima i zagušljivim pabovima, gde se nazire njegova indirektna poruka o želji da bude velika zvezda i da svira na velikim stadionima.
Kako je Sting zamišljao da svira džez, koji je suštastveno nekomercijalan, a da u isto vreme koketira sa pop muzikom, pokazaće istorija, jer autor ne ostavlja mnogo kontemplativnog materijala za podrobniju analizu, već se iz priloženog moraju izvlačiti suvislo-analogni zaključci.
A onda, igrom slučaja, nakon neke svirke, upoznaje Stjuarta Koplenda, i kreće njihovo druženje i džemovanje, gde Sting vuče na džez, fank i pop, dok Koplend budući bend zamišlja kao pankerski orijentisan projekat.
Istina je da su obojica bili previše sofisticirani da bi svirali isključivo za radničku klasu, tako da je fuzija regea, panka, popa, nju vejva, obojici sasvim prirodno legla.
Međutim, valja konstatovati da je Koplend-Sting jedna od najuticajnijih i najboljih ritam sekcija u istoriji rokenrola, i da su njih dvojica vrlo često marginalizovani i potcenjeni, često zbog sopstvene arogancije, ali i zbog stavova da se ne bave politikom (nedovoljno oštri za kritiku), već skoro isključivo muzikom.
Popularnost grupe Police poklapa se sa rastućim uticajem MTV televizije, a ako stavimo na stranu Stingov neosporni kompozitorski talenat i nešto manje kvalietetni poetski izraz, mastermajnd iza benda je Stjuartov najstariji brat Majls A. Koplend.
Sting to i sam priznaje, često nevoljno, ali dugogodišnja prijateljstva i poslovna saradnja umeju da sa sobom nose uspone i padove, tako da je i odnos Majlsa i frontemena grupe izuzetno kompleksan, tako da se i autor knjige prema njemu odnosi vrlo odmereno i sa oprezom, jer i sam zna istorijat i percepciju javnosti.
I kada je Police lansiran u orbitu, autor knjige Raštimovana muzika staje.
Sting je ispunio svoju misiju: vratio se u detinjstvo, vratio se u Njukasl, pisao o porodici, o odrastanju, o školovanju, ali ono što je obeležilo njegovo javno delovanje, njegovu karijeru u sferi koja je imala uticaj na tokove muzičke industrije, toga u knjizi nema. Možda s pravom, jer je to javno delovanje stvar slobodne kolektivne percepcije svakog pojedinca, ali ipak ostaje praznina koju je teško opravdati nezavisnom i objektivnom procenom, jer je Sting merodavan da iskreno sudi o sopstvenom životu, čak ako je pitanju i romantizovana autobiografija.
