Fela Kuti: Kralj Afrike

Jul 31, 2019

Etno, “world” ili “world beat” je vrsta muzike karakteristična za određeno geografsko područje: Portugalci imaju fado, Brazlici bosanovu, Španci flamenko, dok Afrikanci imaju afrobit. Junak današnjeg teksta je čovek koji je kumovao, odnosno osmislio tu afričku mešavinu tradicionalne muzike sa žanrovima iz zapadnog sveta.

Tokom višedecenijske karijere, Fela Kuti je bio muzičar (svirao je saksofon), pevač, producent i aranžer. Njegove pesme, ali i stalna broba protiv nepravde učiniće ga jednim od najpozatijih Afrikanaca. Mnogi tvrde da Felin uticaj među crnom rasom sličan onom kog je imao njegov kolega sa Jamajke Bob Marli, a neki Afrikanci će vam čak reći da je Fela uradio za Crni kontinet više nego Nelson Mandela.

Rađanje afrobita

Fela Kuti je rođen 1938. godine u gradu Abeokuta koji se nalazi oko 80km južno od Lagosa, glavnog grada Nigerije. Iako je potekao sa najsiromašnijeg kontinenta, Fela nije živeo u nemaštini kao većina njegovih sunarodnika.

Njegova porodica je pripadala dobrostojećoj srednjoj klasi: Felin otac je bio pastor, dok je njegova majka bila angažovana u nekoliko anti-kolonijalnih pokreta. Imajući u vidu političku osvešćenost njegovih roditelja, jasno nam je gde sežu koreni Feline buduće borbe za pravdu na Crnom kontinentu. Ako znamo da je njegov otac u slobodno vreme često “rekreativno” svirao klavir, znamo i “mesto” odakle potiče Felin prvi dodir sa muzikom.

Kao što to biva u većini dobrostojećih porodica, tako su i Felini roditelji želeli da im se sin bavi nekim cenjenim zanimanjem, pa su ga 1958. poslali u London da studira medicinu. Međutim, mladog Felu nije mnogo zanimalo doktorsko zanimanje, te je vrlo brzo nakon dolaska u Englesku upisao muzički koledž Triniti. Kako se vrlo brzo umorio od suvoparnih lekcija o evropskim kompozitorima klasične muzike, vrlo brzo je batalio školovanje.

Katedru i knjige je zamenio klupskom binom. U Londonu osniva 1961. godine prvi bend pod nazivom “Koola Lobitos” i ubrzo postaju poznati među mladima koji su posećivali londonske klubove. Kada se vratio u Nigeriju 1963, sastav “Koola Lobitos” je u svoju muziku uvrstio džez, pod uticajem Džejmsa Brauna fanki, Nigerijske joruba ritmove, a sve to propraćeno sirovim psihodeličnim rok zvucima. Tu mešavinu tradicionale afričke, odnosno moderne muzike sa zapada, Fela je jednostavno nazvao afrobit. Taj termin se i danas koristi pri opisu bendova koji sviraju mešavinu pomenutih žanrova.

Otkrivanje Afrike u Americi

Iako je Fela danas u Nigeriji najpoznatiji po borbi za demokratiju, taj revolucinarni deo sebe pronašao je hiljadama kilometara daleko od Afrike. Naime, 1969. je sa “Koola Lobitos” imao veliku američku turneju koja je trajala nešto manje od godinu dana.

Tokom boravka u Los Anđelesu, Fela je pročitao sijaset knjiga u kojima se upoznao sa radom Martina Lutera Kinga, Malkolma Eksa, Eldridža Klivera iz pokreta “Crni panteri” i ostalih boraca za prava crnaca u Americi. Nakon toga, razni načini borbe za prava crnaca postali su deo Felinog svakodnevnog života. Koliko god apsurdno bilo to otkrivanje Afrike u Americi, činjenica da je Fela postao politički osvešćen zahvaljujući američkim crncima koji vode poreklo sa njegovog kontinenta, celoj priči daje neki čudan osećaj kosmičke pravde.

Tih godina on menja ime svoje grupe u “Nigeria 70”, ali i vlastito. Umesto srednjeg imena Ransom, on je postao Fela Anikulapo Kuti. “Ransom je robovsko ime i želeo sam da ga se otarasim. Anikulapo znači “onaj koji nosi smrt u torbi” i osećam da mi mnogo više pristaje” govorio je Fela. Ubrzo “Nigeria 70” postaje “Africa 70” i nakon godinu dana boravka u Americi, Fela se konačno vraća u Nigeriju 1970. godine.

Borba za opstanak

Ukliko nikada niste slušali Felinu muziku, siguran sam da nećete pogrešiti ako istraživanje započnete sa bilo kojim albumom iz sedamdesetih godina, a naročito onima iz prve polovine te dekade. Bez obzira da li se prvo vežete za “Open & Close” (1971), “Shakara” (1972), “Gentleman” (1973), “Confusion” (1975) ili “Zombie” (1977), pred vama će biti ploče koje sa razlogom čine temelj jednog žanra.

Dok ih slušate uši će vam biti ispunjene vrelim afričkim ritmovima bubnjara Tonija Alena, biće vam jasno zašto je odeća duvačke sekcije bila natopljena znojem, a Felin engleski sa jakim afričkim akcentom i njegova jedinstvena kombinacija pevanja i recitovanja, učiniće da se momentalno zaljubite u jedinstvenost ovih zvukova.

Kada se vratio iz Amerike u Nigeriju početkom sedamdesetih, Fela je u Lagosu napravio svoj studio i nazvao ga “Kalakuta Republic” kao i noćni klub “Shrine” u kome je često održavao koncerte. Gotovo uvek se obraćao najsiromašnijim slojevima afričkog društva, podržavajući njihovu borbu protiv diktatorskog, vojnog režima koji je tada bio na snazi u Nigeriji. To mu je donelo ogromnu omiljenost među sunarodnicima, ali i omraženost od strane vlasti. Tokom sedamdsetih, Fela je bio hapšen više stotina puta, a ta hapšenja su se neretko završavala batinama.

Koliki je on bio trn u oku vlastima pokazao je incident iz 1977. Tada je vojna hunta poslala preko 1000 vojnika u njegovu kuću, odnosno studio “Kalakuta”. Tom prilikom je Fela od batina doživeo frakturu lobanje i prelom nekoliko kostiju, vojnici su izbacili sa sprata njegovu majku koja je par godina kasnije umrla od posledica pada, ceo studio sa svim instrumentima i master trakama je bio zapaljen, a vatrogascima je bilo zabranjeno da gase požar.

Nakon ovoga, Fela je na kratko pobegao u Ganu, ali se već 1978. vraća u Nigeriju. Tada osniva svoju partiju MOP (“Movement of the People” – u prevodu “narodni pokret”), a svoj bend naziva “Egypt 80”. Ranih osamdesetih je u Nigeriji na vlasti bio civilni režim, što je Feli donekle omogućilo da svira i živi u miru. To nije potrajalo dugo jer se vojna hunta vratila na vlast 1983, a sledeće godine Fela je osuđen na 10 godina zatvora. Zahvaljujući pomoći organizacije “Amnesty International” on je 1985. ipak pušten iz zatvora.

Nada u bolje sutra

To što je neko sa toliko osećaja za socijalnu pravdu smatrao da je muški pol po mnogo čemu superiorniji u odnosu na ženski, paradoks je sam za sebe. Još ako imamo u vidu da je Felina majka bila feministkinja, to celoj priči dodaje još apsurdnije note. Fela se krajem sedamdesetih oženio sa čak 27 žena (one su uglavnom bile igračice iz njegovog benda), mada se u narednim godinama ipak skoncentrisao “samo” na njih 12.

Taj hedonistički način života mu je i došao glave, imajući u vidu da je 1997. preminuo od posledica side. Imao je 58 godina. Koliko je Fela bio veliki govori nam podatak da je na njegovoj sahrani bilo preko milion ljudi.

Fela Kuti je tokom svoje karijere nadahnuo na hiljade ljudi i to na razne načine. Neki su uživali u njegovoj muzici, drugi su osnivali bendove, dok su se treći odlučnije borili protiv diktatorskih režima. Zahvaljujući njegovoj političkoj borbi i angažovanoj muzici, Fela je davao nadu mnogim Afrikancima u teškim i naizgled beznadežnim vremenima. “Kada sam video koliko je Fela rešen da zajedno pobedimo one što su nas tlačili svaki dan i na svakom ćošku, pomislio sam da nije baš sve izgubljeno. Čak i ako je realno dosta toga bilo izgubljeno, da mi nije bilo te nade koju sam dobio od Fele, pitanje je da li bih danas uopšte bio živ” reči su jednog od mnogobrojnih ljubitelja Feline muzike iz Lagosa.

Njegove pesme nisu bile dnevnopolitičke. One su bile protiv nepravde kao takve, bez obzira gde se ona dešava. Upravo je to razlog zašto će muzika Fele Kutija uvek biti aktuelna i to bez obzira da li se nalazite u Africi i Evropi.

Ljudi koji poseduju toliko hrabrosti, ludosti, odlučnosti kao i dara za muziku, ređi su od deteline sa četiri lista. Imajući sve to u vidu, potpuno sam siguran da će albume Fele Kutija kupovati i naši unuci….Pod uslovom da u međuvremenu oni protiv kojih se Fela borio potpuno ne unište planetu na kojoj živimo