Od Švedske do Čikaga
Darovitost, umeće, entuzijazam i džez je ono što povezuje američkog muzičara Majka Rida i švedskog Esbjorna Svensona. Pre jedne decenije, gotovo u isto vreme su objavljena dva albuma pomenutih muzičara. Tim povodom, osvrnućemo se na ove dve ploče, uz isticanje njihovih vrlina i mana
Kvartet koji pored Rida (za bubnjevima) čine Greg Vord na alto, Tim Haldeman na tenor saksofonu i Džejson Rebke na kontrabasu, za ovu priliku ugostio je prave ambasadore čikaškog zvuka oličene u trombonisti Džebu Bišopu, gitaristi Džefu Parkeru i saksofonisti Dejvidu Bojkinu.
Posebno je upečatljiva Parkerova pesma “Days Fly By (with Ruby)” koja zatvara album. Ona počinje nežnim duetom između Parkerove gitare i Vordovog saksofona, nakon čega sledi Parkerov solo na kom bi mu mogao pozavideti i Džon Skofild, da bi se na kraju pesme ponovo vratili saksofoni koje Parker u stopu prati. Bojkinova “Big and Fine” sa svojih jedanaest minuta ne samo da je najduža pesma na albumu, već je možda i najreprezantivnija.
Sve ono što krasi ploču “About Us” može se čuti u ovoj numeri – neukrotivi Vord i Haldeman pod prijateljskom patronažom Bojkinovog (sve vreme na granici divljeg) saksofona čine ovu numeru jednu od najlepših na albumu.
Melanholična “The Next Time You Are Near” ima neki šmek koji su krasile balade Kolemana Hokinsa, dok je Bišopova “Big Stubby” sa svojim čas ispresecanim, čas sinhronizovanim, čas pitomim, a na momente divljim duvačima verovatno najbliža fri džezu, iako bi se bar po imenu, to pre moglo reći za “Under the Influence of Lunar Objects”.
Baš u njoj, možemo čuti Ridov solo na bubnju u trajanju od samo tridesetak sekundi, ali to je sasvim dovoljno da pokaže svoje umeće vladanja ovim instrumentom, a da pri tom ne postane nimalo dosadan. Tema koja otvara album “It’s Enough”, kao i naslovna “About Us”, najbolje oslikavaju ono što je ideja ovog Ridovog projekta, a to je pakovanje prašnjavog, čikaškog hard bopa u tokove džeza iz 21. veka.
Upravo to se može reći i za ceo ovj album – Rid je napravio odličan balans između nekih davnih vremena i onoga šta današnji zaljubljenici u džez vole. Ovaj album ima dobru šansu da privuče sve one kojima je klasičan hard i bi bop zvuk već malo dosadio, i koji bi ga rado čuli u kombinaciji sa stilski improvizovanijim zvucima. Rid i ekipa su napravili omaž Čikagu s kraja pedesetih, pri tom sviravši u 2009. i to svoje originalne numere. Sudeći po broju dana i noći nakon kojih ove pesme i dalje ostaju u ušima, nema sumnje da su u tome i uspeli.
Sa svakog albuma su izabrane dve pesme, i to vrlo nasumično. Tako npr. ovde imamo bezličnu “Believe Belefet Below”, verovatno najslabiju pesmu sa fenomenalnog albuma “Seven Days of Falling”, zatim tu je i prosečna “Behind the Yashmak” sa ploče “Strange Place for Snow”, čijih deset minuta zauzima mesto bar još jednoj eksperimentalnijoj pesmi – npr numeri “The Message”, sa istog albuma.
Ruku na srce, na “Retrospective” možemo čuti “Dodge the Dodo” u kojoj posebno dolaze do izražaja basista Den Berglund i bubnjar Magnus Ostrom, dajući numeri džez rok doživljaj na tragu “The Bad Plus”. Umesto apokaliptične i fenomenalne “The Wraith” sa albuma “Somewhere Else Before” našla se pomalo monotona “From Gagarin’s Point of View”. Teško je poverovati da na ovoj ploči nema pesme “Did They Ever Tell Cousteau?”, možda najlepše i sasvim sigurno najprepoznatljivije teme u celokpunom Svensonovom katalogu.
Pesme koje se nalaze na “Retrospective” nisu toliko loše, koliko su dobre one koje se ovde nisu našle. I to je najveći problem ove kompilacije. Ukoliko niste nikada slušali “E.S.T” toplo preporučujem sve studijske albume, s nadom da ćete ovakve “na vrat, na nos” sklepane “Greatest Hits” ploče zaobilaziti u najširem luku. Jedan od najdarovitijih pijanista našeg vremena, svakako zaslužuje bolji tretman od ovog kog ima na “Retrospective”.
