Her Smell [2018]
Po sopstvenom priznanju Aleks Ros Peri (Alex Ross Perry), autor, filma Her Smell, želeo je da kreira modernu dramu na postulatima Šekspirovih tragedija i karijere hevi-metal fenomena iz osamdesetih, benda Guns N' Roses.
Naravno, ovo zvuči samo kao simpatična navlakuša za naivne čitaoce i sentimentalne ljubitelje zavijanja distorziranih gitara i urlatora iz najkičastije dekade u istoriji čovečanstva, međutim, a srećom po ljubitelje filma, Her Smell je zapravo nešto mnogo drugačije.
Skoro pa gotovo u celosti baziran na fenomenalnom solo performasu Elizabet Mos (Elisabeth Moss), koja vodi glumačko-histeričnu pobunu kroz dva i po sata edukacije na temu 'kako ući u karakter, osvojiti mu dušu i izaći neoštećen', Mosova na svojim jakim plećima perfektno egzekutira psihopatologiju ličnosti kakva je otprilike Kortni Lav (Courney Love), što Periju u mnogome olakšava altmanovsku neposrednost u pristupu režiji.
Iako transparento i vidljivo nametljivi, Perijevi likovi su, kao i u prethodnom Golden Exits, sami sebi uzrok i posledica problema, ali je ovde njihova interakcija zapravo samo poligon za igrariju u sopstvenom imaginarijumu samobitnosti i egomanijakalne histeričnosti, gde ništa nije sveto, i gde se odnosi tretiraju kao neminovna posledica hroničnih zavisnosti i kompleksa iz detinjstva.
Podeljen u segmente, Her Smell je potentna stilska vežba, čija klaustrofobčna atmosfera hvata kao paukova mreža i ne pušta do kraja, a junakinjina reinkarnacija ili vaskrsenje (kako god) ostaju neizvesnost i nakon što se odrolaju poslednji potpisi odjavnog teksta, što samo govori da je Peri uspeo da nas namami da njegovim junacima verujemo i da se sa njima saživimo.
I ono najbitnije, za razliku od recimo sličnih uradaka kao što su A Star Is Born i Vox Lux, u Her Smell imamo kakav-takav garažni rok, na mesto bljutavog pop đubreta, što može biti kvazintelektualna pomija, ali srećom ovde to nekako smisleno funkcioniše.