Andrew Bird - My Finest Work Yet [2019]
Ako pogledate dve decenije dugu karijeru Andrew Birda, ne treba vam mnogo da zaključite da se radi o izvanrednom umetniku i muzičaru. Možda ćete steći utisak da Bird za svoje dela ne dobija priznanja koja zaslužuje, ali tako nešto u svetu umetnosti i nije nova priča. Na kraju o kvalitetu nekog umetničkog dela, posebno muzičkog, mejnstrim popularnost i nije neko merilo.
A upravo na samoj ivici mejnstrim uspeha se sa svojim poslednjim delima Andrew Bird kreće. Ovo nikao ne treba znači da je kvalitet njegovih dela na bilo koji način opao kako bi se dopao široj publici, što se veoma često dešava sa indie muzičarima kada žele da uplove u mejnstim vode.
Andrew Bird je do sada objavio 12 studijskih albuma. Tokom karijere kretao se sa velikim uspehom kroz razne žanrove, od art popa, preko indie folka, indie rocka do barkonog popa sa povreminim izletima u modernu klasičnu muziku na albumima “Echolocations: Canyon” i “Echolocations: River”.
Od odličnog prethodnog albuma Are You Serious? Bird se približio čistijim ispeglanijim i znatno raskošnije aranžiranim melodijama nego na prethodnim albumima, i sve to je podigao na stepenik više sa albumom “My Finest Work Yet”. Ovo može zazvučati kao arogantan izjava, mnogi se možda i neće složiti, posebno oni koji su voleli njegovu ranu fazu, ali Bird možda i nije daleko od istine.
Ono što ponajviše oslikava ovaj album su prelepe melodije koje jednostavno lepe za vas dok slušate. Jedna od stvari koja je pored violine, postala Birdov “trademark” su i melodije koje izvodi zviždanjem i verujem da trenutno na muzičkoj sceni niko nije u tome bolji od Birda, kome je zviždanje postalo ravnopravan instrument u ionako bogatoj zvučnoj paleti koju koristi u svojoj muzici.
Od odličnog prethodnog albuma Are You Serious? Bird se približio čistijim ispeglanijim i znatno raskošnije aranžiranim melodijama nego na prethodnim albumima, i sve to je podigao na stepenik više sa albumom “My Finest Work Yet”. Ovo može zazvučati kao arogantan izjava, mnogi se možda i neće složiti, posebno oni koji su voleli njegovu ranu fazu, ali Bird možda i nije daleko od istine.
Ono što ponajviše oslikava ovaj album su prelepe melodije koje jednostavno lepe za vas dok slušate. Jedna od stvari koja je pored violine, postala Birdov “trademark” su i melodije koje izvodi zviždanjem i verujem da trenutno na muzičkoj sceni niko nije u tome bolji od Birda, kome je zviždanje postalo ravnopravan instrument u ionako bogatoj zvučnoj paleti koju koristi u svojoj muzici.
Upravo prva stvar na albumu “Sisyphus” započinje jednom takvom melodijom, kojoj nećete moći da odolite i verujem da ćete i sami početi da zviždućete dok slušate pesmu. Ali ova pesma kao uostalom i sve druge nude mnogo, mnogo više. Svaki takt i momenat je savršeno isplaniran i uklopljen što je dodatno istaknuto odličnom produkcijom. Svaka od pesama bogata je muzičkim slojevima i detaljima koje će svako novo preslušavanje polako otrkrivati.
