Tale of Tales [2015]

Il racconto dei racconti
Archimede, Le Pacte, Rai Cinema
Režija: 
Matteo Garrone
Scenario: 
Matteo Garrone, Edoardo Albinati, Massimo Gaudioso, Ugo Chiti
Zemlja proizvodnje: 
Italy | France | UK
Jezik: 
English | Russian
7.0
7

Za potrebe svog najnovijeg filma, italijanski reditelj Mateo Garone (Matteo Garrone) je napustio surovi realizam filmova Gomorrah i Reality zamenivši ih za nešto nadasve neočekivano i apstraktno. Reč je o triptihu iz napolitanskih pripovetki XVII veka, koje je odabrao italijanski pesnik Đanbatista Bazile (Gianbattista Basile).

Krećući se po tankoj žici (kao iz scene na samom kraju filma), ovo neobično delo stalno balansira između komike i strave, između mračnog horora i barokno-kičaste lepote.

Ako bih se morao opredeliti da film objasnim prema nečemu već gledanom onda bi to definitivno bio spoj Pazolinijeve trilogije gde se otkačeni humor Montija Pajtona sreće sa mračnim predelima iz filmova Tima Bartona.

Većina već sada naviknuta na stil pisanja tipa Game of Thrones, može ukapirati da epilog tipa „...do kraja života“ nije po pravilu srećan kraj, da ne postoji kompletan moralni profil aktera i da mnogi slatki snovi postaju pravi košmar.

U prvoj priči John C. Reilly i Selma Hayek igraju kralja i kraljicu koji ne mogu dobiti naslednika. Drugu priču nosi Toby Jones koji igra ekscentričnog kralja sa krajnje bizarnim hobijem – kućnim ljubimcem. Njegova želja da zadrži svoju kćer kraj sebe mu eksplodira pravo u lice. U trećoj priči, Vincent Cassel je princ opsednut seksom koji se prevarom zaljubljuje u, navodno, predivnu mladu nimfu. Njegova pasija se pretvara u osećaj totalne mučnine na kraju.

U osnovi sve tri priče su želje i posledice koje one nose sa sobom i kako se reflektuju na osobe u svom okruženju. (Ne bih da otkrivam detalje, sve preko ovog ide u totalni “spoiler” fazon).

Reditelj nas nevidljivim mastilom, kojim veže ove priče u celinu, dobrano upozorava i preti da pazimo na svakom koraku. 

Garone skače iz priče u priču i to, u početku, može da bude jako zbunjujuće ali kako film odmiče i kako se slike kreću, vezivno tkivo postaje neobičnost i bizarnost svake pojedinačno.

Za potrebe ovog filma, Garone je unajmio kinematografa iz Poljske, gospodina Pitera Sušickog (Peter Suschitzky) koji je bio iza kamera u “Imperija uzvraća udarac” (Empire Strikes Back), kao i na mnogim projektima Dejvida Kronenberga. Njegovi kadrovi su se sjajno uklopili u celi prikaz.

Sve u svemu, dobili smo na kraju jedan dobar film, van mejnstrim kinematografije, sa pretenzijom da postane kultni u veoma bliskom vremenskom periodu.