Andrew Bird: Plemenita zver

Mar 27, 2019

Ako letimično bacite pogled na vašu ličnu muzičku kolekciju, siguran sam da ćete lako pronaći one albume kojima se češće vraćate nego drugim. To su najčešće ploče na kojima su autori predano radili, dugo osmišljavali svaki ton, svaki prelaz…Što bi se kod nas reklo “tri puta meri jednom seci”. Slušajući album “Noble Beast” američkog multiinstrumentaliste Endrjua Birda, imate utisak da je on bar 30 puta merio pre nego što je presekao i upravo je to glavni razlog zašto ćemo se danas baviti baš tim izdanjem.

U pitanju je album koji je objavljen 2009. godine. Pre “Noble Beast”, Endrju je snimio četiri, a posle još šest zvaničnih studijskih aalbuma od kojih su dve instrumentalna. Koja je od svih njih objektivno najlepša, teško je reći i to je pre svega pitanje ličnog ukusa. Za sve Birdove ploče važe da su visokog ujednačenog kvaliteta, i teško da ćete pogrešiti ako započnete istraživanje njegove diskografije sa bilo kojim od tih jedanaest zvaničnih albuma.

Ipak, album “Noble Beast” je izdanje kojem sam se najčešće vraćao od svih iz celokupnog Birdovog kataloga. Da li zbog nekih subjektivnih ili objektivnih razloga, nisam siguran, a to uostalom i nije toliko važno. Ono oko čega nema nedoumice jeste da je ovo brižljivo pripreman album, sjajno odsviran, savršeno produciran, a sve vam to garantuje da ćete na njemu otkrivati nove tonove i nakon stotog slušanja. Iz pomenutog razloga, danas ćemo “secirati” album “Noble Beast” i pažljivo ga predstaviti, pesmu po pesmu.

Pop violinista

Endrju Bird je rođen u Čikagu pre 45 godina, a polovinu od toga je muzički aktivan. Osnovni instrument mu je violina, koju je diplomirao pre više od dve decenije, a pored nje odlično svira gitaru i mandolinu. Iako se može reći da je u osnovi njegove muzike preovlađuje pop, tokom cele karijere on je eksperimentisao sa folkom, džezom, elektronikom pa čak i world zvukom na pojedinim pesmama. Što se tiče albuma „Noble Beast”, on je po mnogo čemu jedan od najzrelijih koji je Endrju snimio.

Sasvim logično, u prvoj četvrtini albuma nalaze se najmelodičnije pesme, to jest one sa najvećim potencijalom da budu hitovi. Poznato je da atmosferi Birdovih pesama zvižduk doprinosi podjednako koliko i ostali instrumenti, i to je više nego očigledno u prvoj numeri “Oh, No”, ujedno i prvom singlu, čiju veselu i poletnu melodiju prate iščašeni stihovi „Arm in arm we are the homeless sociopaths“. “Oh, No” je toliko zarazna, da ukoliko je slušate na slušalicama na nekom javnom mestu, postoje dobre šanse da zazviždite zajedno sa Endrujom, totalno ne mareći za okolinu.

“Masterswarm” počinje kao minimalistička pop tema, na tragu ranih radova benda “Tunng”, da bi se nakon prvog minuta uključili ostali instrumenti, sa sve nezaobilaznim zviždukom i razigranom violinom poprimajući obrise prepoznatljivog Birdovog zvuka, sa sve ironičnim stihovima: „So they took me to the hospital / They put my body through a scan / What they saw them would impress them all / For inside me grows a man“.

Od “Radiohead” do Morikonea

Ukoliko volite da tražite dlaku u jajetu i ako nista impresionirani nakon prve dve pesme, oružje ćete položiti kada čujete “Fits & Dizzyspells” koja poseduje sve odlike prvog singla (premda je u pitanju drugi) - lako pamtljivu melodiju, zarazan refren i diskretan solo (u ovom slučaju na violini). Ukratko, čas od tri i po minuta kako se pravi kvalitetna pop pesma.

Sledi “Effigy”, koja počinje kao instrumental za neku putopisnu emisiju o severnoevropskim metropolama, da bi se u jednom momentu pretvorila u tradicionalnu odu Divljem zapadu, na koja se nadovezuje “Tenuosness" u kojoj na trenutke pomislimo na “oca filmske muzike” Enija Morikonea. S obzirom na njenu filmsku atmosferu, ne čudi zašto se našla na odjavnoj špici filma “Crazy, Stupid Love” kog smo imali priliku da gledamo i unašim bioskopima pre dve godine.

U drugom delu nežne “Nomenclature”, kombinacija distorzirane gitare i Birdovog pevanja podseća na “Radiohead”, mada ne toliko koliko sledeća “Not a Robot But a Ghost”, u kojoj gostuje bubnjar Martin Doš koji je već sarađivao sa Endrju Birdom na njegovom albumu “Armchair Apocrypha”, a u više navrata je otvarao koncerte na Birdovoj turneji.

Spoj Došovih elektronskih ritmova i Brdove pop violine nedvosmisleno liče na Toma Jorka i drugare. Jedna od mnogih “sitnica” koja “Noble Beast” čini izuzetno kvalitetnim albumom jeste kontrast između violine i gitare – tako u “Anonanimal” zvuk violine konstantno diže tenziju poput dela nekog kompozitora klasične muzike, sve dok nas ne otrezni gitara, koja zvuči kao iz najboljih dana indi pop grupe “Pavement”.

Iako se za Birdovu muziku nikako ne može reći da je depresivna, na gotovo svakom albumu imao je bar tri-četiri pesme u nešto mračnijoj atmosferi. Jedina takva numera na ploči “Noble Beast” je sedmominutna “Souverian”, i to tek u svom drugom delu, što dovodi do zaključka da je ovo možda i najoptimističniji Birdov album.

Ako je to novina u odnosu na pređašnje Birdove radove, to se ne može reći za hermetične tekstove koji su tipični za Endrju Birda. Kada čujete stihove poput “Sometimes we’ve got to pay to play / With fingers, paint and macramé / It’s time to ask the sea and say / Could you bring a different nomenclature?“ ili „Tenuousness less seven comes to three / Them you us plus eleven“ ili „No peace in the valleys / Malarial alleys where the kittens have pleurisy / Donning our goggles / Valerian ogles“ teško da će vam išta biti jasno osim ako se ne zovete Endrju Bird.

Ali, nije li upravo to jedna od čari umetnosti, da sami tumačimo umetničko delo, dajući mu skroz novi smisao? Bez obzira na odgovor na prethodno pitanje, Bird nam ne daje mnogo izbora.

Više nego korisne kreature

Ukoliko ste ovaj album u vreme kada je objavljen naručili direktno od diskografske kuće “Fat Possum”, dobili ste i bonus disk “Useless Creatures”, na kom se nalazi devet instrumentala nastalih u džem-sešnu koji je Bird upriličio sa njujorškim džez basistom Todom Sikafuzom i bubnjarom grupe “Wilco” Glenom Kočeom. Ako znamo da su Sikafuz i Koče vrlo skloni improvizaciji, ne treba da čudi eksperimentalni zvuk ovog diska. Otud i samoironični naziv “Useless Creatures”.

“Noble Beast” svakako nije remek delo, mada sumnjam da je autor uopšte imao takve aspiracije. Kako Bird reče u jednom intervjuu, on je želeo da napravi muziku koja nedostaje na rafovima prodavnica diskova i u udarnom terminu komercijalnih radio stanica.

Za ovo prvo, dovoljno je što je ova ploča snimljena i objavljena, dok će na zastupljenost na komercijalnim radio stanicama u periodu između 8 ujutru i 6 popodne (kada je sekund reklame na radiju najskuplji) ipak morati da sačeka koji milenijum. Ali - dok god bude pravio ovako predivne i zrele albume na kojima je svaki ton i svaki zvuk detaljno isplaniran, dok god mu produkcijski muzika zvuči savremenije od gomile „trendsederskih“ bendova – dovodi se u pitanje koliko je uopšte važno u kom terminu i na kakvom radiju se puštaju njegove pesme.