Television: Televizija koja se sluša
Retko ko ostaje ravnodušan prema dugačkim gitarskim solažama. To se voli ili ne voli već nakon prvog slušanja. S tim u vezi, moram priznati da nikada nisam preterano “odlepljivao” na gitarske virtuoze. Svaka čast Džou Satrijaniju i Stivu Vaju, ali to njihovo višeminutno dokazivanje “kako im nema ravnog na električnoj gitari” baš nikada me nije impresioniralo. Sem njihovog očiglednog dara za taj instrument i besprekorne tehnike, uvek mi je nedostajalo nešto što se naziva – duša.
Grupa o kojoj danas pričamo i te kako ima veze sa dugačkim solo deonicama na gitari. Njihova najpoznatija pesma “Marquee Moon” prepuna je gitarskog “dvoboja” između Toma Verlejna i Ričarda Lojda. Ta desetominutna kompozicija je nadahnula na hiljade muzičara da izaberu baš gitaru kao svoj instrument, a milione slušalaca na uživanje u neprestanom otkrivanju lepote ove kompozicije – i to baš uvek kada je čujemo, bez obzira da li je to prvi ili milion i prvi put. Drugim rečima, onaj ko ne oseti sviranje iz duše u ovoj pesmi, taj je ili zloban ili gluv. Treće ne postoji.
S obzirom da smo na ovim stranama već u pominjali muziku ovog benda kao nadahnuće za nekoliko muzičara o kojima smo pisali, a i kako su se prošle godine navršile 4 i po decenije od kada su oni osnovani, mislim da je došao red da se malo podrobnije pozabavimo jednim od najvažnijih njujorških rok sastava – “Television”.
Nesuđeni saksofonista
Malo kome je poznato da je pravo ime lidera i glavnog autora u grupi “Television” zapravo Tomas Miler. Nakon što se krajem šezdesetih godina prošlog veka preselio iz rodnog Nju Džersija u Njujork, Miler je vrlo brzo nadenuo sebi umetničko ime Tom Verlejn. Verovatno pretpostavljate da je pseudonim maznuo od francuskog pesnika Pola Verlena (kako je Pol Francuz a Tom Amerikanac, otud i razlika u izgovoru), čije pesme je gutao u svom kasnom tinejdžerskom dobu.
Iako je u Njujorku postao poznat kao sjajan gitarista, Tom je u ranoj mladosti osećao odbojnost prema ovom šestožičanom instrumentu. Naime, još kao šestogodišnjak pohađao je časove klavira, da bi se u 4. razredu osnovne škole prešaltovao na saksofon, nakon što je odlepio na jedan album Stena Geca. Tom je tada smatrao da je gitara “jedan vrlo dosadan instrument” i ko zna da li bi on danas bio poznatiji kao saksofonista, da nije bilo pesme “19th Nervous Breakdown” koju su 1965. snimili “Rolling Stones”. Šesnaestogodišnji Tom je bio očaran Ričardsovim sirovim zvukom gitare u toj pesmi, što ga je nateralo da se i sam konačno lati tog instrumenta.
Uporedo sa sviranjem gitare, Tom je čitao i pisao poeziju. Tu ljubav prema poeziji (naročito francuskim simbolistima) ali i rok muzici, delio je i njegov školski drug Ričard Hel (pravo ime Ričard Majers). Kako ih je obojicu zanimala umetnost mnogo više nego matematika i geografija, napuštaju srednju školu i iz Nju Džersija odlaze u Njujork rešeni da naprave muzičku karijeru.
Pripreme za remek delo
Njihov prvi bend zvao se “The Neon Boys”, no nakon par godina postojanja i isto toliko snimljenih pesama, Verlejn, Hel (koji svirao bas) i bubnjar Bila Fika krajem 1973. menjaju ime u “Television”, a u to vreme im se priključuje i drugi gitarista Ričard Lojd. Prvi koncert pod imenom “Television” održali su u martu 1974, a ubrzo počinju da sviraju jednom nedeljno u tada još uvek novom, a kasnije legendarnom njujorškom klubu “CBGB”.
Tu su “visili” sa mnogim važnim likovima iz njujorške andergraund i pank scene (“Ramones”, “Talking Heads”, “Blondie”), te ne čudi što se tog vremena mnogi njegovi učesnici danas sećaju sa nostalgijom. Nije zgoreg pomenuti da je tih godina devojka Toma Verlejna bila tada sasvim nepoznata Peti Smit.
Verlejn je želeo da “Television” zvuče mnogo ozbiljnije od pank benda, a kako Hel tada nije imao ni umeća ni živaca za neko ozbiljnije sviranje, njegov sukob sa Tomom rezultirao je izbacivanjem iz benda još pre nego što su ušli u studio da snime prvi album. Na njegovo mesto dolazi basista Fred Smit.
Koliko su bili ozbiljna grupa dovoljno govori podatak da su pre ulaska u studio imali petočasovne probe 6 dana nedeljno. Prve demo snimke im je producirao Brajan Ino, međutim Verlejn nije bio zadovoljan sa zvukom, navodeći “kako je produkcija bila vrlo mlaka za jedan gitarski bend”.
Nakon što su potpisali ugovor sa etiketom “Elektra” i izabrali ne preterano poznatog producenta Endija Džonsa (pre toga radio sa grupom “Free”), bili su spremni da uću u studio i snime svoj debi album. To se desilo u septembru 1976, a “Marquee Moon” je konačno objavljen u februaru naredne godine.
“Marquee Moon”
Iako mnogi njihov debi album svrtavaju u pravac post-pank, “Marquee Moon” je toliko složena ploča da je praktično nemoguće da se tek tako strpa u neki žanr. Kako smo već pomenuli Verlejn je bio ljubitelj džeza još od rane mladosti, a krejem sedamdesetih posebno je voleo fri džez, često razmenjujući ploče Alberta Ajlera sa bubnjarem Bilom.
Iako je “Marquee Moon” daleko od nekog džez albuma, slojevitost pesama na njemu, kao i određeni gitarski prelazi podsećaju na ovaj pravac. Tu smo još mogli razaznati i klasičan, odnosno progresivni rok, naravno punk, a na kratke trenutke i pop.
Na prvo slušanje, imate utisak kao da su Verlejn i Lojd takmičili ko će odsvirati neobičniji, pomereniji, otkačeniji solo na gitari. Ipak, kada malo zagrebete ispod površine, shvatite da su sve te “neobičnosti” odlično promišljenje i na stotinu puta pre toga usvirane, a to je i jedna od najvećih vrednosti ove vanvremenske ploče.
U centru pažnje je svakako bila naslovna tema, koju pomenusmo na početku teksta. Sa svojih 10:40 minuta ona je, kako je tih dana pisao jedan muzički časopis “najkraća duga pesma na svetu”. Da vas pesma može hipnotisati čujemo u psihodeličnoj “Torn Curtain”, sentimentalniju pop stranu prepoznajemo u “Guiding Light” (jedina na ploči koju pored Verlejna potpisuje i Ričard Lojd), a “Friction” zvuči toliko raspojasano, poput nekog “džemovanja” na probi (uticaje ove pesme kasnije je lako pronaći u radu grupe “Sonic Youth”).
Kada na svu tu pažljivo osmišljavanu muziku dodate, uglavnom apstraktne stihove, nastale pod uticajem Bodlera i Verlena, imate prilično jasnu sliku o ovom albumu – ili je u pitanju pretenciozno smeće ili antologijska ploča. Mislim da je istorija već dala odgovor na tu dilemu.
Avantura koja traje
Godinu dana kasnije, “Television” u istoj postavi objavljuju drugi album “Adventure”. I pored toga što je u pitanju nešto mekše izdanje na kom čujemo klavijature i koje po kvalitetu ne može parirati prethodniku, “Adventure” je ozbiljna rok ploča, lepša od mnogih koje su objavljene te 1978. godine.
Nedugo posle drugog albuma, nakon sve učestalijih nesuglasica među članovima kao i Lojdovog problema sa drogama, “Television” prestaju sa radom. Bše tako sve do ranih devedesetih kada su se ponovo okupil i snimili treći album, naslovljen po imenu benda.
Za razliku od prva dva, na ploči “Television” ne čujemo gotovo nijednu solo deonicu na gitari, što je svakako bilo razočaranje za mnoge ljubitelje ovog benda. Ipak, taj treći album, iako najslabiji koji su “Television” snimili posedovao je nekoliko zaraznih pop melodija, a to se posebno odnosi na singl “Call Mr. Lee”.
Nakon trećeg albuma, grupa se sporadično okuplja i održava koncerte. Pre nekoliko godina imali su turneju na kojoj su u celosti izvodili “Marquee Moon”, što je svakako bila poslastica za sve koji traže od muzike nešto više. Bez obzira što sa njima danas ne svira Ričard Lojd (njegovo mesto je zauzeo iskusni “sešn” muzičar Džimi Rip), sudeći po video zapisima koje možete pronaći na internetu, pesme sa ovog albuma i posle 4 decenije zvuče moćno.
Ako kojim slučajem niste slušali “Marquee Moon” a pratite rok muziku, to vam je kao da volite da čitate a nikada vam pod šake nije pala neka knjiga Dostojevskog. Dakle, ako ste jedan od tih, mislim da nema potreba da vam pričam šta vam je činiti…i to ovog trenutka.
