Black Swan [2010]
Aronofsky je već prvim svojim filmovima postavio sebi visoke kriterijumu u stvaranju stilski i umetnički moćnih filmskih dela. Sa Labudovim prethodnikom, Rvačem, ušao je u prvu ligu holivudskih režisera, tako da druga uzastopna nominacija za najviša američka priznanja ne čudi. Koliko je to bila namera ćoveka koji stoji iza žanrovski potentnih, ali generalno filmova za ljubitelje kultnih uradaka, a koliko je to zasluga producenata koji su ogromnim budžetima duvali u njegova jedra, pokazaće neki kasniji naslovi.
Black Swan je kvalitetan film, i uprkos sitnijim propustima mahom vezanih za neumerene promene ritma, biće naširoko prepoznat kao jedan od najboljih u 2010. god.
Aronofski uspešno rešava postavljen zadatak u kome pluta premisa naizgled nespojivih žanrovskih matrica: muzičkog romantizma i modernog horora. Zadatak biva još teži ako je u epicentru dramske postavke epohalno delo iz ere romantizma, koje mora da iznese ženski lik.
Da je živ, Čajkovski bi najverovatnije burnim aplauzom pozdravio modernu adaptaciju njegovog čuvenog baleta. Sam Čajkovski je, bežeći od svog prilično tragičnog života, često u pozitivnom karakteru i optimističkim završecima svojih dela bežao od surove realnosti i okruženja u kome je živeo. Odstupanja je bilo u uvertiri Romeo i Julija, i Patetičnoj Simfoniji (pre svega u 4. stavu).
Daren Aronofski pogađa ton i karaketer, kombinujući hrabro surealizam, psihologiju i neponovljive muzičke sekvence, konvertujući ih u melodramatičan horor, nalik onima iz rane faze Romana Polanskog.
Lik Nine (Odeta iz Jezera) je zamišljen kod Aronofskog kao subjekat sa duplo naznačenom dihotomijom. Pored Lili (Odilija iz Jezera), Nina ima i sopstvenog, unutrašnjeg protivnika. U procesu alteracije, da bi što vernije dočarala crnog labuda u baletu, ona gubi svoj identitet, i jedini način da se oslobodi unutrašnjeg zlog parnjaka je samoubistvo. Negde usput, Aronofski naglašava da je Nina dostigla savršenstvo u kreiranju dramsko-scenske transformacije.
Za razliku od dramske postavke baleta, film nudi samo naizgled dominatnog muškarca, režisera baleta koji se razbacuje svojim pozicionizmom i mačoizmom do nepodnošljivih granica. Kaselova uloga je, kao i sam njegov dramski karakater, najslabija tačka filma; njegov Francuz osim seksualnih frustracija i egzotičnosti akcenta (na koji se Ameri očigledno i dalje pale), nudi visok nivo frigidnosti i prozaičnosti.
Sličnost sa filmovima Polanskog, kao što su The Tenant i Repulsion, postoji, ali Aronofski, za razliku od Polanskog, psihotičnu transformaciju, deluziju i paranoidno-šizofreni raspad ličnosti ne posmatra kao trajni dramski ćorsokak, za koji je krivo okruženje (pritisak režisera, paranoja zbog zamene i kvaliteta dvojnice, efekat preambiciozne majke), već kao problem čiji se spas nazire u postizanju umetničkog savršenstva i glorifikaciji smrti.
Ono po čemu će ovaj horor biti zapamćen je dokazivanje Natali Portman kao jedne od najboljih američkih glumica mlađe generacije. Bravura koja samu sebe kandiduje za Oskara; njena Nina je u isto vreme otelovljenje savršenstva i nevinosti, kao i fatalna zavodljivost zla.
