Superchunk - What a Time to Be Alive [2018]
Superchunk postoje tri decenije. Tokom karijere snimili su 11 albuma, od kojih su 7 objavljeni tokom poslednje decenije prošlog veka, kada je bend bio i na vrhuncu popularnosti.
Pa čak i tada, pored dobrog prijema kod kritike i solidnog prijema kod publike, Superchunk nikada nisu bili u prvom ešalonu alternativne rock muzike, bar ako gledamo globalnu popularnost bendova ovog žanra.
Bend s 1989.godine u Severnoj Karolini osnovali Mac McCaughan (gitarra i vokali), Laura Ballance (bas), Chuck Garrison (bubanj), i Jack McCook (gitara). Garrison i McCook su u sedećih par godina napusti bend i na njihovo mesto su došli Jon Wurster i Jim Wilbur, i time kompletirali postavu koja je aktivna i danas.
Za svet muzike u celini je mnogo važnija činjenica da su, uporedo sa okupljanjem benda, McCoughan i Ballance pokrenuli svoju izdavačku kuću, ponajviše kako bi objavljivali muziku svoga benda. Ta izdavačka kuća je Merge i tokom ove tri decenije izrasla je u jednog od najsnažnijih nezavisnih etiketa na svetu, koja u svom portfoliju umetnika i muzičara čija su dela izdavala ima zaista impresivna imena (Arcade Fire, American Music Club, Dinosaur Jr, Camera Obscura, Lambchop, Teenage Funclub...).
U ovom veku bend je objavio 5 albuma. Od 2001. do 2009.godine bili su na podužem odmoru, ne objavivši ni jedan album, a onda su 2010.godine objavili Majesty Shredding, zatim I Hate Music, 2013.godine i početkom prošle godine What a Time to Be Alive.
Od samog starta albuma i naslovne numere jasno je da bend nije izgubio ni malo svoje energije i istančanog osečaja za pop melodiju. Kao i mnoge druge umetnike na svetu, a posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, trenutna sociopolitička situacija nije ostavila ravnodušnim, pa su i Superchunk odlučili da podignu svoj glas protiv sve očeglednijih problema u koje je duboko zapala civilizacija u kojoj živimo.
I dok sav ovaj protest, koji muzičari iskazuju svojom muzikom, možda ne deluje previše važno ili uticajno, najviše što neki umetnik može uraditi je, uhvatiti se u koštac sa problemima a ne zatvarati oči pred njima.
What a Time to Be Alive je kolekcija veoma dobrih indie rock pesama, koji ne izlaze previše iz okvira žanra, ali u ovom slučaju i nema potrebe za bilo kakvim eksperimentisanjem jer Superchunk uspevaju da sve potrebne elemente, veoma dobre gitarske linije Jima Wilbura, gorko slatke pop melodije i vokalne aranžmane McCoughana, i čvrstu ritam sekciju, uklope na pravi način.
Među 11 pesama nalaze se i nekoliko veoma dobrih, poput „Dead Photographers“ i „Erasure“ koje uspevaju da nanajbolji način uhvate onaj melanholični duh 90ih, kroz odlične gitare i vokalne aranžmane i u njih ubrizgaju energiju ovog vremena. „Erasure“ je obogaćena pratećim vokalima Stephina Merritta (The Magnetic Fields) i Katie Crutchfield (Waxahatchee), dok na albumu gostuju još i Sabrina Ellis (A Giant Dog) i David Bazan (Pedro the Lion).
Superchunk su kombinacijom višedecenijskog iskustva, neiscrpne energije, koju nakon tri decenije još uvek imaju u priličnoj količini, talenta i prave inspiracije albumom What a Time to Be Alive uspeli da podignu lestvicu na stepen više i time isporučili svoj do sada najbolji album u ovom veku.