Madeline's Madeline [2018]
Madeline’s Madeline, autorke Džozefine Deker (Josephine Decker) jedan je od onih finih nezavisnih uradaka koji u potpunosti potpadaju u senku maestralnog solo performansa. Da taj fakt bude bizarniji, solo perfomans izvodi glumica tinjedžerka Helena Hauard (Helena Howard).
Kultura perfomans grupa (pozorišnih trupa) u Njujorku ima svoju istoriju. Te grupe su više predstavljale neku vrstu eskapizma i bekstva o surovog okruženja ili realnosti, nego li što su suštinski imale visoke artističke ideale.
I upravo prateći taj patern delovanja junakinja ovog filma svoje lične frustracije uspeva da kanališe i usmeri na teatralne minijature, bežeći od opsesivne majke, pokušavajući da zaboravi na traumatičnu prošlost.
Ili je barem tako...
Džozefina Deker ni u jednom trenutku eksplicitno ne pokazuje mentalnu bolest junakinje. Ona više deluje kao problematično dete, nego li kao šizofrenijom ugrožena osoba. Takođe, seksualnost je dobro zakopana u fluidnim frekvencijama odnosa između glumaca iz trupe i rediteljke, tako da mentalnu krhotinu valja potraživati u zaštitničkom ponašanju majke i strahu da se njena boljka ne prenese na ćerku.
I tu psihološka drama odlično funkcioniše. Perfomans grupa u ovom slučaju služi kao savršena podloga za autorkine igrarije sa junakinjom, kojoj se ostavlja prostor za sve ono što jedan glumac može poželeti od autora – potpunu slobodu za iskrenu i otvorenu improvizaciju.
Terapeutska katarza u finalnoj sceni filma jedan je od onih blistavih sineastičkih trenutaka koji iziskuje strpljiv, marljiv i posvećen rad sa glumačkom ekipom. I tu je Džozefina Deker uspela. Iako inputiranje menalne bolesti u narativ često služi kao izgovor za patetično dramsko iživljavanje, Dekerova uspeva da zahvaljujući jakim performansima izgura jednu visceralnu priču.
