Bad Times at the El Royale [2018]
Očekivanja da će nakon interesantnog i zabavnog horora Cabin in the Woods, autor Dru Godar (Drew Goddard) isporučiti nešto više od prosečnog trilera, pokazala su se kao nerealna o čemu svedoči njegovo ostvarenju iz 2018. nazvano Bad Times at the El Royale.
Godarovo poigravanje sa stilskom i narativnom estetikom Roberta Rodrigeza (Robert Rodriguez) i Kventina Tarantina (Quentin Tarantino) pokazlao se kao totalni promašaj.
Tamo gde Rodrigez zaglavi s pričom, prizivaju se hoorični tvistovi. Tamo gde akcija zakaže kod Tarantina, tu su i dalje vrhunski monolozi i dijalozi da daju kakav takav autorski pečat.
Kod Drua sa slavnim prezimenom praktično ništa ne funkcioniše od samog početka.
Ideja da se hotel nalazi na liniji razdvajanja između Kalifornije i Nevade jeste ništa drugo do kičasti dodatak praznom ambijentu sedamdesetih, koji sam po sebi ništa ne znači ako nema narativnu potporu.
E sad, da je recimo taj hotel junak priče u nekom nenormalnom preokretu dešavanja, onda bi autor mogao da pokuša da se vadi kako nije shvaćen i kako je želeo da nešto više kaže.
Ovako, ostaju mu likovi koji drže vodu, dok majstori ne odu, jer priča je više nego šuplja.
Četiri persone se sudaraju u graničnom hotelu, i baš u tom trenutku se njihove sudbine preklapaju, i vode nas u surovi finalni obračun... naravno oko novca.
Nažalost, iza kratkog sižea se krije pregršt opštih mesta i krajnje neinventivan scenario.
Glavni junak je bivši kriminalac prerušen u sveštenika, u potrazi za zakopanim plenom od pljačke, za kojeg ustanovljujemo tokom filma da ima blaži oblik demencije.
Afroamerička pevačica beži na istok od seksualnog uznemiravanja i predatora muzičke industrije, koristeći svaku slobodnu priliku da peva tužne hitove veličajući braću Everli ili sestre The Supremes. Maksimalno nekreativno.
Za jadnog detektiva (policajca, agenta) nismo ni uspeli da ustanovima šta uopšte traži u hotelu, već otprilike naslućujemo da ispituje dublju zaveru... koja naravno postoji.
Hotel je paravan za pravljenje video zapisa kojim se ucenjuju političari, glumci, ili svi oni koji i sami imaju – novac. Hotel opslužuje brojkom 1 čovek, koji glumi potrčka, portira, hostesu, snimatelja, i po potrebi se transformiše u plaćenog ubicu sa postraumatskim sindromom koji vuče iz – Vijetnama. A odakle bi.
Tu su i dve nesrećne sestre, traumatizovane u detinjstvu, od kojih je jedna očigledno retardirana, i zaljubljena u neku smešnu personifikaciju Čarlija Mensona.
Taj isti Mensonovski se pojavlju sa svojom bandom sa ranča na pola filma. I umesto da pokupi lovu, pobije gamad i vrati se na svoj ranč za mentalno silovanje i prevaspitavanje mladeži, on odlučuje da iskoristi potencijale ruleta kako bi se poigrao sa nesrećnim posetiocima hotela... jer to tako valjda zli hipici rade.
To mu se i bukvalno obija o glavu, a do kraja filma mrtvi završe taman oni koji su morali, a zamalo prežive oni nešto malo časniji (spojler – pop i pevačica).
Čiča miča, gotova priča.