Birds in Row - We Already Lost The World [2018]
„Ljubav pokreće svet“ ovo je nešto što slušamo toliko dugo, da verovatno mnogi veruju u to. Ljubav svakako pokreće ekonomiju, jer, na žalost, teško da možete zamisliti ljubav bez njene materijalne manifestacije.
Možda i ljubav pokreće nešto, tu i tamo, na svetu ali ga ne menja. Bes je ono što menja svet, ono što se skuplja u nama, okovano samo nametnutim normama civilizacije u kojoj živimo. Sve do trenutka kada je pritisak toliko veliki da sve to mora da izleti kidajuci okove i rušeći sve pred sobom. Tako nastaju „žuti prsluci“, tako nastaju revolucije, sve jedno da li su socijalne, kulturne, društvene.
Negde baš sa pojavom „žutih prsluka“ po prvi put sam preslušao ovogodišnji , drugi po redu album We Already Lost the World, francuskog post-hard core /hard core benda Birds in Row čija muzika je upravo delovala kao muzički reprezent kanalisanja besa,bunta i energijekoji građani Francuske izražavaju na svojim ulicama, uz veliku nadu da će se to preliti na ostatak Evrope i naravno, ovde kod nas, gde je revolucija postala pitanje opstanka.
Birds in Row su trio, postoje od 2009.godine i oformljeni su u francuskom gradu Lavalu. Nakon par EPja 2012.godine objavili su prvi album You, Me & the Violence. Tri godine kasnije izlazi EP Personal War koji dele za bendom WAITC, a ove godine sredinom jula već pomenuti drugi album We Already Lost the World.
Birds in Row su u osnovi ostali verni zvuku sa prethodnih izdanja. Pesme na ovim albumu su duže, mračnije i više naginju hard-core nego punk formi kao na prvom albumu.
Nakon prvih par laganih uvodnih taktova, u „We Count So We Don't Have to Listen“ koja otvara album kreće ubitačan sonični blickrig. Žestoke gitare, besna ritam sekciji i vokal pevača/gitariste Barta Hirigoyena, čije urlici nose stihove koji se bore sa otuđenošću čoveka u modernom društvu, anksioznošću i generalno svim problemima zbog kojih i sami želite da urlate iz sveg glasa ali nemate petlje za to.
Stihovi „Love is defiance / Defiance is necessary / Love is disobedience / Love is political“ pesme „Love is Political“ jasno govore o drugačijem shvatanju pojma ljubavi od onog opšte prihvaćenog. „We Vs. Us“ kreće čistim vokalom, kao i prethodna, što zvuči veoma dobro jer daje jednu potpuno novu dimenziju i melodičnosti pesmama., da bi pri samom kraju dobila onu ubitačnu snagu koja je karakterična za zvuk ovog benda.
„15-38“, je najbolji reprezent različitosti ovog albuma. Čisti, melanholični vokali sa melodičnim gitarskim rifovima nose u svojoj, za ljubavnu pesmu neobičnoj formi, daleko više emocija nego srceparajući mega popularni hitovi
„Remember Us Better Than We Are“ koja secira opšte pristutnu i prihvaćenu ljudsku narcisoidnost, „I Don't Dance“, pankerska „Triste Sire“, „Mornig“ stvaraju pravi zvučni cunami koji se završava pravom gitarskom baražnom vatrom u poslednjoj pesmi „Fossil“.
Producija albuma je uspela da dovoljno naglasi svaki od instrumenta, da im dovoljno slobode i savršeno ih uklopi u celinu. Zvuk gitare je oštar i pametno je izbegnuta onaj „masna“ boja koja je karakteristična za hardcore koji naginje ka metalu, dajući tako opštem zvuku elegantnu notu.
Birds in Row se ne bave eksplicitno političkim temama, socioplotički motivi se ne mogu zanemariti, njihovi stihovi su više odraz borbe svakog pojedinca sa svojim demonima, zadiranje u bunar ljudske psihe i večni kovitlac svetla, tame, ljubavi, bola, tuge...
We Already Lost the World je žestok , bučan, sirov, prepun besa i iskren, bolan krik čoveka u modernom okruženju i kao takav čini prekopotrebno katarzično iskustvo.
