Kada se danas pomene reč di-džej (u originalu “disk jockey”), većina ljudi pomisli na nekog sa slušalicama na ušima kako pored dva ili više gramofona miksuje elektronsku muziku.
Kako je reč o zanimanju koje je mnogo starije nego što većina nas ima godina, pomenuta predstava di-džeja ipak ima mnogo više veze sa asocijacijama iz sadašnjeg vremena nego sa istorijom ovog zanimanja.
To kažem zato što di-džej uopšte ne mora da ima slušalice, nisu mu potrebna dva gramofona, pojam “miksovanje” može mu biti potpuno stran, a muzika koju pušta često nema nikakve veze sa elektronikom.
Pa ko je onda uopšte di-džej?
Kao prvo, pre i ispred svega, odnosno pod brojem jedan – di džej je neko ko mnogo voli muziku. Nebitno da li je on “propali muzičar” koji je instrument okačio o klin i bacio se na slušanje ploča, ili je neko ko je ceo svoj život sakupljao manje ili više retka muzička izdanja.
Samim tim, logično je da neko takav poseduje mnogo albuma, najrazličitijih žanrova, na svim mogućim nosačima zvuka. Ono što ga razlikuje od običnog zaljubljenika u muziku koji samom sebi pušta ploče po ceo dan, to je činjenica da di-džej svoje muzičko znanje deli sa javnošću.
Bez obzira da li muziku pušta na rođendanima i proslavama, ili to radi na radiju, odnosno u klubu ili velikoj festivalskoj bini, bez obzira da li pesme koje pušta dolaze sa kasete, ploče ili diska, bez obzira da li je to radio 1953. ili 2013. godine – onaj ko svoje muzičko znanje koristi u svrhu ulepšavanja života nekom drugim biću, sebe može nazvati di-džejem.