Zorićeva harmonija bluziranja
Koji spomenik kulture podići prvo?
Klošarska divizija uličnog (ne)palog borca za telo?
Ispred dana upaliti džoint.
Mesto vode popiti pivo.
(štedeti!)
Ostati na mestu sebe, pa tek onda na mestu budućeg, jer se čulo da će ubrzo nestati vode za piće, pa će se građani ujediniti u Velikom Kosti! I to je istina, uzeti obe strane, pravdati i jednu i drugu, nasamariti se i jednom i drugom.
Biti u harmoniji!
Biti individua!
Biti Jednooki Zoki?
Pesma je prvo trebalo da bude o DŽoniju. DŽoni je tip iz Bara koji je imao baš tešku istoriju, i zbog toga nije bio sasvim svoj, ali je bio neka vrsta početne inspiracije. Dok za Jednookog Zokija nisam zaista siguran kako se zove, ali burazer ga je upoznao. Ima oko devedeset godina, ženu na Kubi i ženu ovde, i mornar je čovek. I nije da nema jedno oko, imao je oba zdrava oka.
Međutim, zaradio je lovu, spanđao se sa Kubankom, a u međuvremenu postao i kapetan broda.
Tako da to više nije samo Zoki, već Kapetan Zoki. Oduzimanje jednog oka je upravo ključni gusarski fazon u pesmi. Ali, moreplovstvo je težak višegodišnji posao zaista vredan poštovanja, još da pritom usrećiš dve žene! Sve u svemu jedno sunčano popodne!
Zoki nije klošario, no će ispasti da je bio vredan, vredan na obe strane, istinski harmoničan, slavna Zver uz svoje dve lepotice, pričaće mornari.
Ovo je pesma o čoveku koji je video duplo manje, ali je zato voleo duplo više. Zoki je izgubio samo oko, samo telo, sigurno iskrvario neke godine na moru, da bi mu harmonija postala tek nadogradnja nečeg čega nema. Ali zbog svog nedostatka čini se Zoki telesnijim nego bilo ko drugi.
Prvu dvadeseticu sam stavila u šešir Mitra Zorića radi Zokija.
Šta znači želeti u muzici i koliko želiš?
Nije bezbedno želeti. Nekada sam želeo dok nisam ukapirao da iskreno ne znam šta želim. Ostao mi je ipak mali san da pevam svoju stvar i da publika peva sa mnom moje tekstove, nevažno da li je pet ili pedeset, ili pedeset hiljada ljudi, eto, to je najdivnije.
Dok se rešava pitanje prestiža, zaboravili smo na sitniš, znate: to su one sitne pare koje se ređaju po feng šuiju i nahođenju neke tamo Kineskinje Li, pre nego što ti šešir s parama odnesu psi, kao što se i Mitru desilo, ili je i to feng šui?
Mitar Zorić ili papirni kaput, božićni kockar, dečak iz Somborske, Nišlija, Cetinjanin, dvadesetica iz šešira, pesnik, Uvek Budni Mačak je prosto čovek iz drveta – uzavrele kruške za čuvanje harmonije ispred reda i haosa (ne)vidljive niške muzičke scene.
Pored kolica, mikrofona, okrutelih dlanova proizvodnje, cipela i kruške (ništa se to zapravo ne vidi od silnog uličnog mraka, pa se mora prići blizu) ima i osmeha, ozbiljnosti i neozbiljnosti, karnevalskog mirisa, svega što beži od savremenosti, a što čini pesmu beskrajnom potragom za svetlošću, ili je beskrajno osavremenjuje. Možda je srpskoj današnjici potreban jedan plavi spomenik kulture, malo više blues –a.
Šta je za tebe današnjica i koliko uspevaš da pišeš o njoj?
Što me nisi pijanog našla! Skupljanje lošeg ukusa uglavnom.
Samo ženski rod obuhvatam uglavnom! To je jutrašnjica, a današnjica je samo sećanje na jutrašnjicu. Moram da pišem o muškom rodu, pustim današnjicu, promenim listu prioriteta.
Mnogo ti hrabrosti treba da uzmeš neki aktuelan događaj i daš svoj sud o tome. Nekako, ne mogu sebe da stavim na pijedestal neki i kažem da sam ja sudija ovde i da stvari stoje tako i tako. Možda i mogu, ali da tako apsolutno usmerim stvaralačke sposobnosti.
Na šta prvo pomisliš kada ti neko kaže ,,muzička prošlost''?
Kotor, Niš, Podgorica, Beograd, Svilajnac, Banja Luka. Sviranje za gajbu piva u Maršalu kod Brankovog, koketiranje sa gospođama iz San Franciska kod Crkve Svete Ozane u Kotoru, pa sam pijan kao letva upao kod nekih Albanaca u stan. Svaka fenomenalna svirka ima svoj kuršlus koji je prati.
Šta je to što sada slušaš, upravo danas?
Dilan, Dilan, Dilan. Dilana nisam voleo, pa, ceo život, jer je sranje pevao. A onda se ispostavilo da i ja sranje pevam, , ali ako Dilan može, zašto ja ne bih? Počeo sam mnogo da ga cenim pre nekih tri godine, tako da njega sada slušam baš puno. Luisa Amstronga, Toma Vejtsa... Dorse sam voleo ranije, dok nisam ukapirao da tekstovi nemaju puno smisla. Ali je baja umeo da svoj talenat baš dobro iskoristi, naručito što se tiče pesništva. Kada kreneš da slušaš Dilana – povisi ti standarde.
Poezija ili tekst?
Poezija! Poezija se ne ograničava na pisano, poezija je u svačemu. Poezija je kad ti se prospe vrela kafa u krilo! To ti je poezija! Poeziju ustvari, retko podnosim u pisanom obliku, potrebno je da pročitaš baš puno da bi našao nešto što ti odgovara. Zato se i trudim da stvari koje pišem prilagodim pevanju. Lakše se prenese onome koji sluša nego onome koji čita. Kada prestaneš da pišeš o tome šta osećaš, i pokušaš da opišeš nešto van svog bića, to polako prelazi iz trenutaka inspiracije u zanat kojem moraš da posvetiš puno vremena. Ko će više o ljubavi i srceparajućim zavrzlamama da mozga!
Šta je Dilan rekao, a šta još uvek nije uspeo da kaže?
Tehnički, ništa nije uspeo da kaže. Ceo život mu je prošao tako što je sve pričao kroz alegorije i kroz neko šire značenje da sve može da ima više značenja! Takav je slučaj i sa njegovim tekstovima, bukvalno možeš da ih interpretiraš kako god i u pravu si! Nije rekao da ću da se mučim na poslu! I ain’t gonna work on Maggie’ s farm no more!
Gde je mesto samokritičnosti?
Svuda i uvek! Mada sam zaslužan za to jer ne radim onoliko koliko bih mogao da radim. Ne sa nekim ponosom mogu da kažem da me lenjost od detinjstva proganja. To menjam u poslednjih nekoliko godina, valjda svakom muškom u ovom periodu dođe iz dupeta u glavu. Čudno je vreme u kojem smo rođeni, hiljadu i jedna sitnica ti odvlači pažnju od onoga što zaista treba da radiš. Treba puno istrajnosti da izguraš ono što si zacrtao kada ti svako malo zazvoni telefon. Samokritičnost jeste vrlina, ali treba znati i kada je neopravdana. Koliko je njih izgorelo od sopstvene ambicije...
Deluje mi da te bluz zagreva, ili je to rast?
Mislim nekad da mi jednostavno iz kolena izlazi glas, vibrira mi celo telo, i ne znam da li me to greje, da li se tada trošim ili hladim, ili jednostavno gorim.
Kakva je tvoja sloboda na ulici, a kakva je sloboda ulice?
Ima nečeg mističnog u svoj toj spontanosti na ulici, ljudi koji te slušaju po lokalima su došli tu planirano da se zapiju i slušaju dobru muziku – ali kada zaustaviš starca od 70 godina zato što si svirao Koena i podsetio ga na neku bivšu davnu ljubav, to je sloboda ulice. Nemaš pojma šta će ti sledeće upasti u šešir.
Ono što mogu da kažem sada jeste da slobodu vidim kao dobar odabir odgovornosti. Biti slobodan je biti odgovoran za stvari koje su ti drage, uz koje si zaista srcem. Biti slobodan kao ptica, nemati gnezdo je nešto ka čemu mnogi streme ali retki to zaista žele.
Upasti u šešir Mitru, možda zastati, pući u osmeh, gledati kako se niške ulice rastežu, pa pucaju, živo obrazuju telo, umesto kulturnog spomenika – uzimaju ulično meso. Sem statua, ima nečeg i upokretu. Iz beskrajne ulične divizije u borbu za telesno, za malo više Konstantinove vode u grlu, za malo više ljudskosti u umetnosti.
Koliko se zaista daješ u svojim tekstovima?
Joj! Pa, pazi – bilo šta da kažem možda lažem!
Klošar Rable je poznavao harmoniju izjednačavanja. Dopreti do publike – reći će u 21. veku!
