The Smiths: Melodična pop patetika

Dec 05, 2018

Poznajem veliki broj ljudi koji uživa u muzici britanske grupe „The Smiths“. Ono što ih povezuje je to da su ih gotovo svi zavoleli u kasnom tinejdžerskom periodu. Razlog tome je što se tada, verovatno više nego u bilo kom drugom periodu života, identifikujemo se sa knjigama koje čitamo i pesmama koje slušamo. Šta se tih dana „vrtelo“ na vašem gramofonu ili kasetofonu dosta je zavisilo od toga koju ste „muku mučili“ kao klinac. Pokušaću da ovu tvrdnju ilustrujem ličnim primerom.

Maturski ispit se bližio i sećam se da nisam imao nikakvih poteškoća da osetim one leptiriće u stomaku, odnosno da se zaljubim u nekoga. Međutim, nevolje su najčešće počinjale baš tada – ta neka u koju sam bio zaljubljen, obično je imala pametnija posla od uzvraćanja ljubavi i ispunjavanja mojih snova. Drugim rečima, bile su to godine tokom kojih sam mislio da mogu imati skoro sve, osim devojke koja me voli.

Kada se ovakav čovek nađe u takvom stanju, nekako je logično da utehu pronađe u muzici. Tražio sam pesmu koja na adekvatan način opisuje moja osećanja, ali i pored milion raznih balada, ta potraga nije bila uopšte laka. Većina tužnih pesama govori o raskidu i bolu kada te neko ostavi, a da bi te neko ostavio prvo moraš da ga imaš, je li. Drugim rečima, svi su pisali pesme za nevolje „iz osnovne škole“, dok su meni trebale one koje opisuju „muke iz vrtića“. Naravno da su se tu prošvrecovale mnoge pesme u kojima on peva „da mu je sada teško bez nje, zato što zna kako je lepo biti sa njom“ u kojima sam „žmurio“ na jedno uvo, ali činjenica je da su mi falili stihovi koji kompletno obrađuju „moj slučaj“. A onda sam otkrio „The Smiths“.

Uteha za neshvaćene

Da bi vam bilo jasnije o čemu govorim, potrebno je da razumete sledeće stihove „Last night I dreamt / That somebody loved me / No hope, but no harm / Just another false alarm…So, tell me how long / Before the last one ? / And tell me how long / Before the right one ?” ili “If you're so funny / Then why are you on your own tonight ? / And if you're so clever /Then why are you on your own tonight ? / If you're so very entertaining / Then why are you on your own tonight ? / If you're so very good-looking / Why do you sleep alone tonight ? / I know ... / 'Cause tonight is just like any other night / That's why you're on your own tonight” ili “Haven't had a dream in a long time / See, the life I've had / Can make a good man bad / So for once in my life / Let me get what I want / Lord knows, it would be the first time” ili “16 clumsy and shy / That’s the story of my life”.

Patetika? O da, patetika sa velikim “P”. Kada ste mladi i zeleni, puni dobrih namera, nenaviknuti na samoživost koja je u korenu sveta u kome živite, kada ste 24 sata dnevno spremni da date sve, dok za uzvrat uporno ne dobijate ništa, ne preostaje vam ništa drugo osim patetike.

U slučaju grupe “The Smiths” patetika je način utehe. Znati da niste sami u situaciji kada se osećate kao najusamljenija osoba na svetu i te kako mnogo znači. A siguran sam da se hiljade usamljenih ljudi osećalo manje usamljenim isključivo zahvaljujući stihovima Morisija.

Tugujem i plešem u isto vreme

“The Smiths” su nastali 1982. godine u Mančesteru, a osnovali su ih pevač i tekstopisac Stiven Patrik Morisi, gitarista Džoni Mar (pravio ime Džon Maher, ali promenio ga je zbog činjenice da se isto tako zvao i prezivao član engleskog pank benda “Buzzcocks”), basista Endi Rurk i bubnjar Majk Džojs. Iako je ritam sekcija uvek bila na visini svog zadatka, nema sumnje da su koren ove grupe činili Morisi i Mar.

Dok su Morisijevi stihovi neretko bili depresivni, a ponekad i obojeni crnim humorom ("If a double decker bus crashes into us / To die by your side, such a heavenly way to die”), Marove melodije na gitari su bile najčešće sušta suprotnost.

Obratite pažnju na neke od poznatijih “The Smiths” pesama “This Charming Man”, “Panic” ili “Girlfriend in a Coma” i primetićete poppriličnu “uptempo” melodiju čije raspoloženje nije u saglasju sa Morisijevim ironično-mračnim stihovima.

Upravo taj kontrast između Marovih veselih melodija i Morisijevih neveselih stihova, jedan je od glavnih razloga zašto ovu grupu voli toliko mnogo ljudi. Oni kojima su važne reči pesama, udubiće se u njih i vrlo lako zaljubiti. Oni drugi, koji ne mare toliko za reči pesama, kojima je dovoljna lako pamtljiva melodija uz koju mogu cupkati nogom ili blago njihati kukovima, takođe su bili “namireni”.

Iako su to radili potpuno nesvesno, s obzirom da su pomenuti umetnički izrazi bili deo njihovih karaktera, Morisi i Džoni Mar su u svojoj kuhinji kuvali za svakog ponešto.

Nepotkupljivi

Malo koji bend je za tako kratak vremenski period ostavio tako dubok trag u popularnoj muzici. “The Smiths” su za samo 3 godine objavili 4 studijska albuma i to je bilo sve. Kada grupa koja postoji 5 godina snimi muziku koja će se slušati (bar) narednih 50, jasno vam je koliko je bila dobra. Britanska muzička štampa ih je nazivala “naslednicima Bitlsa”, “kumovima britpopa”, a mnogi i danas veruju da bi bez njih mančesterska pop scena bila siromašnija za desetine grupa koje su kasnije nastale, a “Stone Roses” i “Oasis” su samo neke od njih.

Iako je grupa nakon albuma “Strangeways, Here We Come” (za kog su i Mar i Morisi rekli da im je baš to omiljeno “The Smiths” izdanje) bila na vrhuncu slave, kombinacija velikih ega, netrpeljivosti koju su njih dvojica tih godina gajili jedan prema drugom, raznorazni tekstovi po britanskim muzičkim novinama (u vreme kada je objavljen “Strangeways, Here We Come” časopis “NME” je napisao kako se grupa raspada, a videvši taj tekst Mar je pomislio kako Morisi ima veze sa njim, što je u njemu prelomilo odluku da napusti bend) i Marovi problemi sa alkoholom, rezulturali su raspadom benda 1987. godine.

Neslaganje između dva glavna autora iz grupe postalo je još očiglednije nakon razlaza. Usledile su raznorazne tužbe, prepucavanja po medijima i tek tada je postalo jasno koliko su onih 5 godine koje su proveli zajedno u stvari bili dug period. Da je jaz između njih dvojice nepremostiv, govori i podatak da su poslednjih desetak godina “The Smiths” konstantno odbijali ponude da se ponovo okupe. Ako znamo da se neke od tih ponuda mere u stotinama miliona funti, da su sva 4 člana i dalje živa i (uglavnom) zdrava, da su Morisi i Mar još uvek muzički aktivni, jasna nam je dubina njihovog sukoba.

Esencija

Nakon razlaza, Morisi je pod svojih imenom objavio 11 albuma, od kojih neki slove za mala remek dela pop muzike (“Viva Hate” ili “Your Arsenal”). Džoni Mar je u međuvremenu svirao sa stotinama grupa, gostovao na više desetina albuma, a ove godine objavio treći album "Call the Comet" pod sopstvenim imenom. Majk Džojs i Endi Rurk su takođe svirali sa mnogim bendovima (naročito Rurk), ali posle “The Smiths” nisu napravili značajnije karijere.

Bez obzira da li vam Morisi deluje kao “nadrndani ego-manijak koji ima mišljenje o svemu”, Džoni Mar kao “smotani, lenji metiljavko koji nije baš siguran šta bi tačno hteo”, bez obzira da li mislite da je britpop pomodni pravac koji nije iznedrio više od 5 dobrih bendova, kada pažljivo preslušate albume “The Smiths”, “Meat is Murder”, “The Queen is Dead” i “Strangeways, Here We Come”, morate biti mnogo zlobni i malo gluvi pa da ne primetite lepotu koju poseduju pesme na njima.

Morisijevi stihovi su čista poezija, Marove melodije su esencija pop muzike. Takva dva stvaralačka uma sreću se jednom u sto godina. Sudeći po kvalitetu onoga što su snimili i imajući u vidu kratko vreme koji su proveli u zajedničkom radu, uopšte nije preterano reći da ovakvu grupu vredi čekati onih preostalih 95 godina.