Bernardo Bertolucci - Poslednji tango jednog konformiste
Bernardo Bertoluči (Bernardo Bertolucci) ostaće zapisan u istoriji filma kao jedan od poslednjih istinskih filmskih poeta proizašlih iz zlatne ere evropske kinematografije šezdesetih godina prošlog veka.
Kontroverzan i zloglasan, jedanko kao i maestralan i impresivan, Bertolučijeva karijera će od početka do kraja ostati pod uticajem njegovog duhovnog i političkog oca Pjera Paola Pazolinija, i stilsko-narativnog gurua Žan-Luka Godara.
I jednom i drugom će se vraćati kroz karijeru sa više i manje i uspeha, ali nikada bojažljivo i nesigurno, sa jakim autorskim pečatom, što je osnova kreativnog zanosa svakog pravog umetnika. A Bertoluči je bio jedan od poslednjih.
Rođen u Parmi, mladi Bernardo nastaviće školovanje u Rimu, gde će asistirati Pazoliniju na njegovom prvencu Accatone. Ovaj često potcenjen i zanemarivan podatak, imaće krucijalan uticaj na tada neiskusnog autora.
Poznanstvo sa Pazolinijem, i rad na filmu, odnosno drugovanje sa njim i piscem Albertom Moravijim, imaće ogroman uticaj na karijeru, stavove i radove Bertolučija.
Nelinearna struktura, potisnuta seksualnost, naglašen erotizam, kao i politički izrazito levičarski stavovi biće nešto što će obeležiti najznačajnija Bertolučijeva dela.
Iako su se donekle kao favoriti kritike ustoličili sado-mahohistički Poslednji tango u Parizu, i epski portret Poslednjeg kineskog cara, zapravo će filmizacija Moravijinog dela Konformista ostati Bertolučijevo najupečatljivije umetničko dostignuće.
Nijedan film nakon Konformiste bolje ne sažima politčke, stilske i dramske okvire kojima je težio Bertoluči. Njegova otvorena, a opet umetnički projektovana osuda konformizma, mirenja sa sudbinom i glasnog ćutanja sa uništavanjem etičkih, moralnih, ljudskih i društvenih normi u Italiji tridesetih godina dvadesetog veka, savršeno je polje za ozbiljnu dramsku karakternu studiju, kao i za egzekuciju stilske vežbe epskih razmera.
Pored otvorene simbolike, naznačenih metafora, Bertolučijev Konformista je pružio snimatelju Vitoriju Storaru (Vittorio Storaro) teren za slobodnu manipulaciju osvetljenjem, bojama i perspektivom, u okruženju punom neprirodnih idealizacija ljudskih požuda i strasti.
Tamo gde je sa Konformistom stao, Bertoluči će sa Poslednjim tangom u Parizu nastaviti, a to je transparentan i nedvosmislen prikaz skrivenih ljudskih požuda, koje su u Konformisti skrivene u detaljima, naznakama i mutnim predstavama potencijalne slobode čoveka, kao i društva u celini.
Bernadrno Bertoluči će ostati zapamćen kao poslednji konjanik umetničkih vizija seksualnosti, i poslednji branik odbrane estetskog poimanja filmske umetnosti, one koja ne vređa inteligenciju gledalaca podilazeći najnižim ljudskim porivima.
