The Smashing Pumpkins: Melanholija i beskrajna tuga

Nov 26, 2018

The Smashing Pumpkins su 1995. godine bili na vrhu muzičkog sveta. Delovalo je da će tu još dugo ostati. Ali, sudbina je imala drugačije planove.

Iako je odrastao pored oca koji je bio rock/blues gitarista, Billy Corgan u detinjstvu nije pokazivao interesovanje za muziku. Sport je bio njegov prvi izbor. U osnovnoj školi bio je izvanredan mladi sportista. Ipak, u srednjoj školi Corganov sportski talenat nije se razvijao u željenom pravcu i on ostvaruje ne više od prosečnih rezultata. Ključni momenat, koji je definisao njegovu dalju karijeru i istoriju savremene muzike, nastaje kada u domu svoga prijatelja uzima u ruke Gibson Flying V gitaru. Odmah zatim, svu svoju ušteđevinu daje ocu, koju mu kupuje polovnu kopiju Gibson Les Paula.

Corganovo detinjstvo je bilo sve osim idiličnog. Nakon razvoda njihovih roditelja njegov brat i on žive sa ocem i njegovom novom ženom, za koju Billy tvrdi da ih je fizički i psihički malterirala. Tokom tog perioda ostvaruje jaku i zašitničku vezu sa svojim mlađim polubratom, koji je u ranom detinjstvu bio dete sa specijalnim potrebama. Sledeći još jedan razvod svog oca, Corgan i njegova dva brata ostaju da žive sa maćehom, iako u tom trenutku njegovi biološki roditelji stanuju na samo sat vremena udaljenosti.

Pored ovako teške situacije u detinjstvu Corgan je bio odličan učenik. On je nakon kraja srednje škole, pored fonda za školovanje koji mu je ostavila baba, uspeo da dobije i stipendije nekoliko univerziteta. Ne mareći za formalno obrazovanje odlučuje da se bavi muzikom i seli se na Floridu, gde okuplja svoj prvi bend, Marked. Ova goth-rock epizoda pokazuje se kao neuspešna, Marked se raspada a Corgan se vraća u Čikago, gde preko zajedničkog prijatelja upoznaje Jamesa Ihu.

Iha je odrastao u, kako sam kaže, „dosadnom predgrađu Čikaga“. Bio je prosečan učenik i uspeo da diplomira na odseku za grafički dizajn na Loyola univerzitetu u Čikagu. U trenutku kada upoznaje Corgana, on svira u nekim lokalnim bendovima, dok sam Corgan svima priča da svira u bendu Smashing Pumpkins, iako je u tom trenutku bend postojao samo u njegovoj glavi. Imaginarni bend postaje stvarnost 1987. godine, kada se njih dvojica udružju, Billy na bas gitari a James na gitari i ritam mašini. Muzika koju su tada stvarali bila je pod jakim uticajem The Cure i New Order.

Jedne noći, posle koncerta funk rock sastava Dan Reed Network, BC slučajno ulazi u raspravu sa devojkom koju je upravo upoznao. Ta devojka je D’arcy Wretzky i jedna njena opaska, kojom otkriva da svira bas gitaru, čini da postane jedan od članova Pumpkinsa.

Wretzky je odrasla u porodici koja je ohrabrivala i pripremala za muzičku karijeru (od malih nogu uči da svira violinu i obou). Majka, koja je i sama bila pevačica, bila joj je najjača potpora. Tokom srednje škole postaje zainteresovana za post punk muziku i počinje da svira u lokalnim bendovima. Po završetku srednje škole seli se u Pariz, kako bi se pridružila bendu, koji se veoma brzo raspada. Po povratku u SAD odlučuje da provede leto kod prijatelja u Čikagu i da u tom periodu poseti što više koncerata. Na jednom od tih koncerata upoznaje Billyja i Jamesa.

U tom periodu SP i dalje iza sebe ima ritam mašinu, što se ne dopada vlasnicima lokalnih mesta za nastupe. Corgan preko prijatelja dolazi do džez bubnjara Jimmy Chamberlina, koji nema predstave o alternativnoj muzičkoj sceni. On se priseća da je u startu imao mnogo rezervi prema bendu, koji je gledao uživo sa ritam mašinom kao pratnjom. Priznaje da su zvučali užasno, ali takođe je primetio da same pesme imaju odličnu strukturu, kao i da je pevačev glas zvučao odlučno i snažno.

Corgan shvata da sa živim bubnjarom, posebno tako kvalitetnim kakav je Chamberlin, Smashing Pumpkins mogu da zvuče mnogo tvrđe. Prvi koncert benda u ovoj postavi održan je 5. oktobra 1988.godine.

Sledeće godine Smashing Pumpkins objavljuju, za lokalnu izdavačku kuću, prvi singl „I Am One“, čiji je tiraž u potpunosti rasprodat. Ubrzo nakon toga objavljuju singl „Tristessa“ za Sub Pop, i potpisuju ugovor sa Caroline Recordsom.

Obzirom da već imaju status zanimljivog i perspektivnog mladog benda, nova izdavačka kuća im ukazuje poverenje i za snimanje prvog albuma u studiju Butcha Viga, daje im budžet od 20000$. Vig je oduševljen onim što čuje, a veliki budžet ga čini još srećnijim. To mu daje priliku da radi lagano i detaljno. Ovo prija i Corganu, koji je prefekcionista, i njegova egoistička crta, koja ga prati tokom celog života, izbija na površinu. On često tokom snimanja svira sve instrumente, osim bubnjeva, što počinje da stvara prve tenzije među članovima benda.

„Gish“ je objavljen 28. maja 1991. godine. Neverovatna fuzija žestokih distorziranih gitara, mračne pishodelije, melodičnog popa, prodorne bas linije i furioznog ritma Jimmy Chamberlina, od prvih taktova „I Am One“, bukvalno vas prikuca svojom snagom.

BC koristi specifičan način hvatanja rifova, čineći da zvuče punije, mračnije i toliko moćno i uzbudljivo da vas „Siva“, „Rhinoceros“, „Bury Me“, „Snail“ i „Tristessa“ maltene ostavljaju bez daha, pripremajući teren za „Windowe Paine“, koja vas bukvalno oduva.

„Gish“ je odlično dočekan od medija, kritike i publike koja prati alternativnu muziku, ali je prošao nezapaženo među mejnstrim medijima. Smashing Pumpkins iz anonime kreće na svetsku turneju, tokom koje sviranju na nekim od najvećih svetskih muzičkih festivala.

Ovu turneju obeležiće prilično neugodan raskid emotivne veze Jamesa Ihe i D’arcy Wretzky, zatim Chamberlinova zavisnost od alkohola i narkotika i činjenica da Corgan zapada u tešku depresiju. U kratkim pauzama tokom turneje, i nakon nje, on se zatvara u garažu, koju koristi kao dom i u kojoj radi na pesmama za novi album.

Tokom ovih par godina, klima na svetskoj muzikoj sceni znatno se menja. Grundge groznica zahvata svet i gitarski bendovi poput Smashing Pumpkins naglo postaju znatno interesantniji mejnstrim medijima.

Bend prelazi u mnogo veću izdavačku kuću Virgin Records. Shodno tome, pritisak raste i oni odlučuju da novi album snime daleko do Čikaga.

Jedan od razloga bila je želja da se izoluju, kako bi mogli da rade bez stvari koje bi ih ometale. Drugi, važniji razlog bio je to što su želeli da Chamberlinea odvoje od dilera.

Ovaj pak, ubrzo pronalazi nove dilere i često ne dolazi na snimanje po par dana. U jednom trenutku Corgan ga bukvalno zatvara u studiju i ne dozvoljava mu da izađe, sve dok ne snimi bubnjeve za pesmu „Cherub Rock“. Sesije traju jako dugo i naporne su u toj meri da su na kraju Chamberlineove ruke prokrvarile.

Billy nedeljama provodi i po 16 sati u studiju. U stanju je da, zajedno sa Vigom, na deonici koja traje manje od minuta provede i po nekoliko dana, tragajući za savršenom verzijom.

Vig i on odlučuju da Corgan treba opet da odsvira sve gitarske i bas deonice, što samo još više produbljuje tenziju između njega i članova benda. Wretzky bi bežala i zaključavala se u toalet, Iha bi se povukao u neki zavučeni ugao i ne bi progovarao ni reč danima. Mediji nekako saznaju za atmosferu na snimanju i Corgana opisuju kao tiranina, što njemu teško pada.

Sa druge strane, Corgan je toliko fizički i psihički iscrpljen da se njegov problem sa depresijom produbljuje i dovodi ga na ivicu samubistva.

Čelnici Virgin Recordsa postaju nervozni jer snimanje dugo traje i previše košta ali BC ne podleže njihovom pritisku i uspeva da snimanje privede kraju, upravo onako kako želi. Na kraju su on i Vig toliko iscrpljeni da je miks poveren Alanu Moulderu, koji je izabran zbog svog rada na albumu „Loveless“ benda My Bloody Valentine. Sve u svemu, snimanje je trajalo četiri meseca i koštalo 250.000$.

Pored svih ovih problema The Smashing Pumpkins uspevaju da snime album „Siamese Dream“, koji je od prvog do posledenjeg takta pravo remek delo. Zvuk je još žešći nego na prvom albumu. „Cherub Rock“, „Today“ i „Rocket“ postaju prepoznatljive rock himne. „Soma“ i „Mayonaise“, retka saradnja Ihe i Corgana, bukvalno vas oduva nakon laganog uvoda, Chamberline je brilijantan na „Geek U.S.A.“. Krhka i delikatna „Disarm“ predstavlja emotivni vrhunac albuma.

Album je ostvario fantastičan komercijalni uspeh, što se pak nije dobro odrazilo kod kolega sa nezavisne muzičke scene. The Smashing Pumpkins su etiketirani kao izdajice principa i karijeristi. U tom periodu, u krugovima koji su vezani za alternativnu i nezavisnu muzičku scenu, bilo je veoma popularno, svakoga ko ostvari bilo kakav uspeh, odmah etiketirati pomenutim ili mnogo gorim imenima. Ako pažljivo pogledate, u sličnim krugovima, sada pod uticajem hipstersko/milenijalske subkulture, stvari se nisu mnogo promenile.

Odmah nakon albuma „Siamese Dream“ Corgan je krenuo sa radom na pesmama za sledeći album. Po njegovom priznanju, on je već imao dovoljno pesama da „Siamese Dream“ bude dupli album, tačnije, pre ulaska u studio imao je 56 gotovih pesama. Na ovom albumu umesto Viga za producente su odabrani Flood i Alan Moulder. BC je želeo da se ovaj album razlikuje od prva dva i nazivao ga je „The Wall“ generacije X. Flood je odmah u startu promenio način rada, što je značilo da nema više zatvaranja u studio, soliranja i iscrpljivanja .

Flood je želeo da bend prvo na probama pesme dovede do zvuka koji bi on želeo da čuje uživo, zatim bi se snimanje nastavilo u dva odvojena studija. U jednom bi Corgan radio na glasu i aranžmanima, a u drugom bi Iha i Wretzky snimali svoje deonice. Njih dvoje su, za razliku od prethodnih albuma, na snimanju ovog imali daleko značajniju ulogu, Iha je snimio i dve svoje pesme. Mnogo godina kasnije, BC je priznao da je Iha komponovao znatno više pesama koje su bile veoma dobre ali jednostavno se nisu uklapale u koncepciju albuma.

„Mellon Collie and Infinite Sadness“ je objavljen 1995. godine kao dubpli album. Prvi disk je nosio naziv „Dawn to Dusk“ a drugi „Twilight to Starlight“. Od pravih žestokih gitarskih hitova poput „Bullet with Butterfly Wings“, „Zero“ ili „Muzzle“ preko orkestrirane „Tonight, Tonight“, apsolutnog pop hita „1979“, pa do kompleksnih „Porcelina of the Vast Oceans“ ili „Thru the Eyes of Ruby“ oba dela ovog albuma stilski se prilično razlikuju a opet kao celokupno muzičko delo zvuče veoma koherentno. Odmah je bilo očigledno da su The Smashing Pumpkins stvorili još jedan antologijski rock album.

To je trenutak kada su Smashing Pumpkins na vrhu sveta, i pored svih problema delovalo je da im je budućnost svetla. A onda tokom turneje, 11.jula 1996.godine zbog predoziranja klavijautrista Jonathan Melvoin je preminuo, dok je Jimmy Chamberlin završio u bolnici. Bend odlučuje da ipak završe turneju. Chamberlina i Malvina menjaju Matt Walker i Dennis Flemion. Corgan je nakon turneje izjavio da je nastavka bio velika greška jer nisu bili u stanju da ostale koncerte odsviraju kako dolikuje bendu njihove reputacije.

Nakon devet godina stalne borbe sa Chamberlainovim problemima, ostalo troje to više nisu mogli da podnesu i Jimmy je izbačen iz benda. Ako je Billy Corgan bio vodeća kreativna snaga na prva tri albuma Chamberlin je sa svojim fantastičnim furioznim ritmovima bio kičma tog benda.

U periodu nakon ovog albuma Corganova majka je preminula i razvodi se. Sve ovo svakako utiče na njega pa se zvuk benda prilično menja na sledećem albumu „Adore“. Umesto čvrstih gitara imamo mračan goth album sa puno elektronike. Sećam se da sam posle dan ili dva intenzivnog slušanja i mnogo uloženog truda da pronađem one Pumpkinse koje volim, sve se završilo erupcijom razočaranja i besa i na kraju uništavanja kasete skakanjem po istoj.

Mnogo godina kasnije, i malo zreliji ponovo sam poslušao taj album, i uspeo da ga sagledam malo drugačijem svetlu. I dalje ne smatram da je to dobar album. Pesme na albumu Adore u svojoj osnovi jesu dobre pesme, one imaju sve prepoznatljive muzičke motive Corganovog stvaralaštva,

Veoma dobre melodije i harmonije, prepoznatljiva akordna progresija, ali nemaju kičmu, nemaju bubnjeve Jimmy Chamberlina koji su kvalitet prethodnih albuma dizali na stepen više. Corgan je na ovom albumu pristupio pribežištu mnogih gitarskih bendova koji ostanu bez inspiracije (poput The National na njihovom poslednjem albumu), pokušao da petlja sa elektronikom, što je potpuno kastriralo ionako kilavo odsvirane i producirane pesme.

Sve ovo postane mnogo jasnije ako pesme sa tog albuma čujete u živim verzijama, koje zvuče znatno čvršće i sirovije, baš onako kako bi ste očekivali od Pumpkinsa u 90im.

Na sledeća dva albuma Machina/The Machines of God, i Machina II/The Friends & Enemies of Modern Music, oba objavljena 2000.godine s tim što je drugi imao samo digitalno izdanje na internetu, Pumpkins, uz povratak Jimmy Chamberlina, vraćaju se njihovom prepoznaljivom gitaskom zvuku. Tokom snimanja ovog albuma Wretzky je napustila bend i na njeno mesto je došla Melissa Auf der Maur (Hole) .

Machina/The Machines of God je pristojan album, na kome je bilo nekoliko izvanrednih pesama poput „Everlasting Gaze“ i „Stand Inside Your Love“ dostojnih prva tri albuma, ali već tada bilo jasno da mnoge druge stvari nisu više štimale i sve je počelo da liči na fudbalski tim u kome svi igrači trpe egositičku torturu glavne zvezde. U prilog tome govori i da Corgan i Iha nisu bili u kontaktu više od deceniju i po nakon raspada benda.

Nakon zvaničnog raspada The Smashing Pumpkins, Corgan je formirao super grupu Zwan u kojoj su pored njega naravno, bili i Jimmy Chamberlin, Paz Lechantin (A Perfect Circle), Mat Sweeny (Chavez) i David Pajo (Slint, Tortoise). Nakon jednog veoma dobrog albuma Mary Star of the Sea Corgan raspušta i ovu grupu.

Zatim snima solo materijal, a onda poptuno iznenada objavljuje da The Smashing Pumpkins ponovo počinju da rade ali bez Jamesa Ihe i Darcy Wretzky. U ovoj novoj postavi The Smashing Pumpkins objavljuju Zeitgeist, koji je pokupio prilično pomešane kritike.

Generalno, ovo nije bio loš album, ali poput Adore, tražio je malo više pažnje i truda, koje niko osim velikih fanova ovog benda nije imao za ovaj album. Koliko god je Corgan svih prethodnih godina pokušavao da umanji značaj preostalih članova onog originalnog benda, bilo je više nego primetno da tu nešto nedostaje.

To je izlgleda primetila i publika koja je često na koncertima skadirala ime bivšeg gitariste Jamesa Ihe, što je Corgana često dovodilo do izliva besa, u toku samih koncerata. U tom periodu Corgan je uputio neke veoma teške reči na račun Ihe, koji se prilično uzdržavao ili izbegavao njegove provokacije.

Ruku na srce Corgan i jeste potpisan kao autor gotovo svih pesama na prva pet albuma, ali to ne znači da ostali članovi nisu uticali na krajnji zvuk benda. Ako su fanovi i kritika bili podeljeni oko kvaliteta ovog albuma, svi su bili su apsolutno jednoglasni o kvalitetu sviranja Jimmy Chamberlina, uz čije su ime, sa potpunim pravom, dodavali epitet jednog od najboljih rock bubnjara na svetu.

James Iha nakon raspada benda ide od projekta do projekta. Objavio je solo album, često gostuje na albumima drugih muzičara, boravi u Japanu gde sarađuje sa lokalnim muzičarima i umetnicima, zatim komponuje muziku za japanski film „Linda, Linda, Linda“ i objavljuje drugi solo album. 2003.godine pridružuje se bendu A Perfect Circle, baš pred početak njihove turneje koja je pratila drugi album „Thirteenth Steps“. Sa njima snima i treći album eMotive. Iako zbog drugih ranije ugovorenih obaveza Iha nije učestvovao u snimanju njihovog ovogodišnjeg albuma „Eat the Elephant“ Iha je i dalje punopravan član A Perfect Circle.

Nakon albuma Zeitgeist Pumpkins od originalne postave spadaju samo na Corgana , na bas gitari je Nicole Fiorentino a na bubnjevila Mike Byrne, dok je na gitari i dalje Jeff Schroeder koji je sa bendom od 2007.godine. Corgan u godinama koje slede, prateći izjave koje daje i poteze koje vuče ne ostavlja utisak veoma stabilne osobe. Bavi se promocijom mečeva američkog rvanja, i pravi nešto poput nezavisne lige, izražave kontoverzne političke stavove, javno govori o raznim teorijama zavere.

Bavi se on i dalje muzikom, najavljuje projekat Teargarden by Kaleidyscope, tokom koga je trebalo da objavi 44 pesme kroz razne EPjeve i albume. Objavio je 34 pesme i to putem dva EPja Vol. 1: Songs for a Sailor, Vol. 2: The Solstice Bare, dva singla "Lightning Strikes", „Owata“ i dva albuma „Oceania“ i „Monuments to Elegy“.

Naravno da je bilo sasvim pristojnih pesama među ovih 34 ali daleko ispod kvaliteta sa prva tri albuma. Ono što fanovi očekuju od Corgana i ekipe, za razliku od Adore gde je to bilo zaprljano elektronikom, na albumu „Oceania“ bilo zatrpano salvama često nemelodične gitarske buke.

„Monuments to Elegy“ je bio mirniji, čistiji od prethodnog i na njemu ima pesama poput „Being Beige“ koje se bez problema mogu uključiti u kompilaciju navećih hitova ovog benda. U ovom trenutku bend je spao samo na Corgana i Jeffa Shroedera jer je Corgan iz ko zna kojih razloga otpustio Nicole Fiorentino i Mikea Byrna.

Prošle godine Corgan objavljuje drugi solo album „Ogalala“ i ne veliko iznenađenje najavljuje okupljanje originalne postave benda, Dobro ne baš celog benda, već njegove ¾ plus Jeff Shroeder. Izostala je D'arcy Wretzky, koja se za razliku do Jamesa Ihe, tokom prethodnih godina nije se libila da na Corganove oštre reči odgovori još oštrije.

Ali nije to bio glavni razlog njenog izostanka iz benda. Corgan je tvrdio da je nakon 17 godina izgladio odnose sa njom poziv njoj upućen ali da je ona odbila, dok Wretzky tvrdi potpuno suprotno. Na žalost, nakon odlaska iz benda, životni problemi za Darcy Wretzky su se samo gomilali, problemi sa drogom i alkoholom, koji su joj doneli probleme sa zakonom, par puta je hapšena a zbog vožnje u pijanom stanju, i posedovanja narkotika, a provela je i nekoliko dana u zatvoru jer se nije pojavila na zakazanom suđenju.

Jimmy Chamberline je imao daleko produktivniji perioda nakon drugo napuštanja benda. Nastupao je u poslednju deceniju ipa sa raznim bendovima i muzičkim projektima, a i uspešno je investirao u kompaniju koja se bavi novim tehnologijama u kojoj je proveo jedan period kao CEO.

Kako god na novom albumu Shiny and Oh So Bright Vol. 1; LP No Past. No Future. No Sun nema D'arcy Wretzky ali ima preostala tri člana originalne postave što je, na moje veliko iznendjenje dalo veoma pozitivan rezultat o kome možete pročitati ovde.