Džoni je krenuo u rat, Dalton Trambo
Roman Džoni je krenuo u rat američkog pisca Daltona Tramboa jedan je od najpoznatijih i najpotresnijih antiratnih romana u ratovima zagušenom dvadesetom veku. Naslov romana (doslovno: "Džoni je uzeo pušku") aluzija je na uvodni stih militarističke i rodoljubive pesme "Tamo preko" (Over There) nastale 1917, kada je Amerika svoje trupe uključila u Prvi svetski rat. I ovaj je roman, objavljen dva dana po objavi Drugog svetskog rata (1939), zasnovan na tragediji iz tzv. Velikog rata.
Roman predstavlja sadržaje svesti mladića Džoa Bonama. Doživljeni govor, tok svesti i drugi oblici pripovedanja u prvom licu čitaoca smeštaju u tu svest, u njena sećanja, halucinacije, spekulacije, mukotrpne pokušaje da shvati šta se dešava sa telom i ličnošću za koje je vezana i u kojima je sadržana. Džo je, naime, kako to čitalac, užasnut, postepeno saznaje, zajedno sa njim, omamljenim stravičnim povredama i anesteticima, u bolnici. Tu je dospeo pošto je na ratištu raznet bombom - ipak, živ. Tu mu uklanjaju deo po deo tela sve dok ga ne svedu na gluvonem i slep trup sa glavom bez lica i licu pripadajućih čulnih organa. U prvom delu romana se poglavlja koja predstavljaju Džoova sećanja na događaje iz rane mladosti, pre mobilizacije i odlaska u Evropu i rat, smenjuju sa onima tokom kojih on postaje svestan da mu je još jedan ud amputiran.U drugom delu se tim sećanjima priključuju i komadići slika, zvukova i prizora iz perioda Džoovog učešća u ratu - Pariz, bordel, turbulentno prožimanje nekadašnjeg pijanstva i gotovo pesničke vizije suđene mu granate na putu ka njemu, tako da se stravičan udar halucinantno doživljava kao ljubavni sastanak, groteskne slike leša koji bombe iznova i iznova izbacuju iz zemlje u koju tek što je ukopan.
Priča počinje mučnom zvonjavom telefona - upornom, pretećom i jezivom; mrak noći kada je saznao da mu je otac preminuo i večiti mrak slepila u koje je, još uvek to ne znajući, zapao mešaju se i stapaju u jednu užasno nelagodnu senzaciju. Zatim se sećanja na mladićstvo, prvu ljubav, prve poslove, roditelje, gotovo idiličan, spokojan i lep porodični život, na prijatelje i prva, mladalačka neprijateljstva smenjuju sa tokom pomućene, zgađene, povremeno razbešnjene svesti o seriji amputacija. Sa jednom od ruku odlazi i prsten, zalog ljubavi, vernosti i čekanja.
Fiziološke radnje, kompulzivni i banalni pokreti pokazuju se u novom svetlu. "Nikada više nećeš mrdati nožnim prstima. Kakva đavolska stvar kakva je čudesna predivna stvar kad mrdaš nožnim prstima."
Svest vezana za nepokretno telo bez udova i čula izražava se kroz - čas odsečne, kao odsečene a čas dugačke i zbrkane rečenice bez zareza, tj. bez segmenata i bez ritma zasnovanog na sintaksičkom raščlanjavanju toka misli, osećanja, senzacija... Koža je jedina veza tog trupla sa svetom. Kožom mora da sluša, gleda i govori, tj. da vrišti i urla od užasa i straha. Međutim, "morao je da spreči taj strah koji ga je terao da urla i dere se i smeje se i do kostiju grebe sebe šakama što trule na nekom đubrištu." Koristeći sinesteziju Trambo pokušava da čitaoca uvuče u tu svest kojoj, na kraju, ne ostaje drugo do beskrajno razmišljanje ali i da toj svesti ponudi rešenje u vidu novog načina doživljavanja prostora i vremena i komunikacije, u odsustvu bilo kojeg čula. Zauvek nepokretan, Džo postaje sve osetljiviji za vibracije i talase koje proizvode kretanja tela i svestlosti i to postaje njegovo sredstvo saznavanja neposrednog okruženja i merenja vremena. Pokušaj da se razvije novo sredstvo komunikacije - klimanje glavom u Morzeovom kodu i očekivanje da mu se "govori" kuckanjem po koži - svedoči o neuništivosti ljudske potrebe za uspostavljanjem odnosa sa drugim, za izlaženjem iz tesnih granica sopstvene svesti, za komunikacijom.
Dok pretposlednje poglavlje izražava ekstazu svesti koja je spoznala smisao čudovišno, nemoguće obogaljenog trupla - da bude živ spomenik antiratnim porukama, sredstvo borbe protiv ideologija koje ljude bez moći uvlače u rat zavaravajući ih sloganima o slobodi, patriotizmu, demokratiji, sprečavajući ih da vide relativnost i mnoštvenost predstava o tim apstraktnim idejama, obesmišljavajući te ideale time što im žrtvuju ljudski život i što u njihovo ime razaraju sa bezbedne, licemerne razdaljine - dotle je poslednje poglavlje izliv podjednako ekstatičnog besa zbog saznanja da njegova želja i misija neć biti dozvoljene, da su protivne vojnim procedurama, da je osuđen na puko vegetiranje, nalik biljci, daleko od očiju javnosti, kako njegova poruka nikada ne bi dospela do onih koji su vlasti i moći potrebni za buduće ratove u ime slobode i demokratije.
1971. Trambo je svoj roman adaptirao za film, koji je dobio i Gran pri u Kanu. Film počinje serijom dokumentarnih snimaka - smotre trupa, obilasci ratišta, marševi, mase vojnika i onih koji ih ispraćaju u smrt, vesti o mobilizaciji američkih dobrovoljaca tj. "dobrovoljaca", da bi se, zatim, gledaocu iz mraka koji traje čitav minut obratio glas: Džoove misli su tzv. voice over. Njegova prošlost je vizuelno prikazana, u boji, dok je njegova sadašnjost - telo pod nekom vrstom zvona, na krevetu, u goloj sobi - metalik siva.
Inserti iz filma čine deo spota Metalikinog hita "Jedan" (One) - lirsko ja pesme je Džo, sa svojim osećajem da je vraćen u matericu, sa očekivanjem da se mešavina košmara i stvarnosti u kojoj boravi, bez udova i čula, okonča, sa molitvom za smrću koja bi bila buđenje: "Ništa nije stvarno osim bola".
Tekst je originalno objavljen na blogu Klub Knjigoljubaca.
