Interpol - Marauder [2018]
Možda vam je poznata situacija, kada, prvi put nakon mnogo godina, ponovo sretnete prijatelja koga pamtite kao veoma zabavnu i interesantnu osobu, ali nakon kratkog vremena shvatite da je pred vama potpuno drugi lik, sa mnogo manje kose, stomakom i gotovo bez trunke ičega interesantnog. Pa još kad počne sa pitanjima „pa zar ti još uvek slušaš muziku“, pa zatim „još uvek igraš igrice, mene bi žena ubila da to radim“ ili „nemam ti ja vremena za filmove i serije“.
Slično je i sa bendovima i muzičarima koje ste voleli kada ste vi bili mlađi a kada su i oni sami bili mlađi. Naravno da postoje oni kojima godine kao da ne mogu ništa i stvaraju brilijantnu muziku i nakon 30tak godina karijere. Ali je mnogo više onih koji deluju kao da su godine iz njih isisale dobar deo njihove inspiracije, originalnosti i zanimljivosti, i svakim novim albumom, ako ih i stvaraju, sve više blede i nestaju u zaborav. Interpol spadaju u neku treću kategoriju.
Nakon njihovog fantastičnog prvog albuma Turn On The Bright Lights koji je prošlog leta napunio 15.godina a onda i odličnog Antics (2004) Interpol su postali jedne od vodećih zvezda indie rocka i grupe gitarskih bendova koji su izronili na početku novog milenijuma.
Na sledeća dva albuma Interpol su bili potpuno neprepoznatiljivi, gotovo poput prijatelja pomenutog na početku teksta. U trenutku kada je delovalo da će Interpol biti još jedan od bendova koji će polako izbledeti u zaborav došao je album El Pintor (2015) koji nije dostigao prva dva albuma ali je bio bliži njima nego svoja dva prethodnika.
Na svom petom albumu Marauder, Interpol su otrpilike su jedan mali korak ispred prethodnog albuma. Na prve dve pesme „If You Really Love Nothing“ I „The Rover“, Interpol dokazuju da mogu da naprave hitove koji su dostojni „Evil“ ili „Slow Hands“.
U njima ponovo postoji ona pritajeno agresivna tamna tenzija , koju odličan gitarski rif Daniela Kesslera lagao taloži do otpuštanja na refrenu. Paul Banks sve to prati veoma dobrim vokalnim aranžamanom i mračnim, paranoično nihilističkim stihovima, dok Sam Fogarino savršenom promenom ritma i prelazima na bubnju podvlači vrhunce pesme.