U potrazi za Rodrigesom

Sep 05, 2018

Zamislite dvojicu fizičkih radnika meksičkog porekla na nekom gradilištu u američkoj državi Mičigen. Nakon nekoliko sati napornog rada, u obližnjoj prodavnici kupuju pivo i odlaze na zasluženu pauzu. Jedan od njih saopštava ovom drugom da će sledećeg meseca biti na odmoru, a na pitanje kako će ga provesti, odgovara: ”Idem na trurneju po Južnoj Africi”. Misleći da se šali sa njim, kolega mu ironično poručuje da ne potroši svu energiju na turneji, pošto ih za dva meseca čeka posao na jednom ogromnom gradilištu.

Na ovim stranama ste već imali prilike da čitate o muzičarima koje je pravda umalo zaobišla (Nik Geri, Bil Fej). Današnja priča je iz istog žanra, ali utisak je da zvuči neverovatnije od svih prethodnih. Njen junak je zaista fizički radnik sa gradilišta, i on je zaista uzeo odmor da bi otišao iz Amerike u Južnoafričku Republiku na jednomesečnu turneju tokom koje je održao nekoliko koncerata u dvoranama koje primaju i po 10.000 ljudi. Kako je to moguće? Teško da ćemo to ikad saznati.

Diskografija

Rodriges je rođen 1942. u Detroitu pod imenom Sisto Dijaz Rodriges (s obzirom da je bio šesto dete u porodici, te da se njegovo ime u originalu piše “Sixto”, jasno vam je odakle Sisto). Iako su njegovi roditelji emigrirali iz Meksika u Ameriku dvadesetih godina prošlog veka u potrazi za boljim životom, porodica Rodriges je teško živela, radeći sve one teške poslove koje meksički doseljenici obično rade u Americi. Taj socijalni aspekt bio je samo jedna od tema koje se Sisto dotakao u svojoj muzici.

Pod imenom Rod Riges, objavio je prvi singl “I’ll Slip Away” 1967. godine. Tri godine kasnije ulazi u studio i snima debi album “Cold Fact”, a 1971. objavljuje drugu ploču pod nazivom “Coming from Reality”. Obe ploče snimio je pod imenom Rodriges.

Pesme na ova dva albuma se uglavnom bave već pomenutom socijalnom tematikom, društvenom nepravdom, ali provukla se i koja ljubavna, od kojih bih posebno izdvojio “I Think of You” koja zvuči kao letnja mediteranska balada . Instrumentalno, ova dva albuma obiluju akustičnim gitarama, ali i kamernom orkestracijom (naročito “Cold Facts”), pa tako u nekoliko pesama čujemo male duvačke i gudačke orkestre, dok u jednoj numeri učestvuje i dečji hor.

Na žalost, ništa od toga nije bilo dovoljno da Rodriges postigne komercijalni uspeh. Oba albuma su se prodala u skromnom tiraži i diskografska kuća mu je dala otkaz. Rodriges je tada rešio da “okači gitaru o klin” i vrati se poslu radnika na gradilištu.

Uspeh van Amerike

Iako su njegove ploče prošle potpuno nezapaženo u Americi, to nije bio slučaj u ostatku sveta. To se posebno odnosi na Južnu Afriku i Australiju, gde su se lokalni disk džokeji dokopali njegova dva albuma i često ih vrteli na radio stanicama. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, Rodriges je održao nekoliko manjih turneja po Australiji, a na jednoj je njegov bend bio predgrupa tada poznatoj australijskog grupi “Midnight Oil”.

Međutim, uspeh koji je doživeo u Australiji, nije ništa u poređenju sa uspehom u Južnoj Africi. Zašto baš Južna Afrika? To je pitanje na koje je teško odgovoriti. Istina da je sedamdesetih godina u toj državi vladao aparthejd i da je najveći broj stanovništva trpeo veliku nepravdu, kao i da je upravo nepravda jedna od tema kojima se bavi Rodriges, ali slava koju je sedamdesetih i osamdesetih stekao u najjužnijoj državi crnog kontinenta, prevazilazi to objašnjenje.

Njegovi albumi su se devedesetih u Johanesburgu i Kejptaunu prodavali u stotinama hiljada primeraka, ljudi su ispredali legende o njemu (jedna od mnogih, kojom su Južnoafrikanci objašnjavali njegovo nepojavljivanje u javnosti tolike decenije, bila je da se ubio na bini), i po mnogima njegova omiljenost u toj državi bila je ista onoj koju je uživao Bob Dilan. No, ono što je najzanimljivije, a pre svega najneverovatnije– Rodriges o svojoj slavi u Južnoj Africi dugo nije imao pojma.

Južnoafrička turneja

Sve do 1991. godine, njegova muzika je po Južnoj Africi kružila putem presnimljenih kaseta, da bi konačno te godine “Cold Fact” i “Coming from Reality” bili zvanično objavljeni na kompakt disku. Ne treba da pominjem kako su u vrlo kratkom roku oba izdanja dostigla ogromne tiraže, merene u stotinama hiljada primeraka. A Rodriges i dalje o tome ništa nije znao.

Ko zna da li bi i saznao da nije bilo interneta. Naime, dvojica njegovih južnoafričkih fanova, napravili su sajt posvećen njemu. Kako se Rodriges decenijama nije pojavljivao u javnosti, i kako je ona priča o njegovom samoubistvu postala urbana legenda, oni su na tom sajtu zamolili sve koji nešto znaju o Rodrigesu, da to podele sa njima.

Kada su već počeli da gube nadu da će im se iko javiti, sve se preokrenulo početkom 1998. godine. Sticajem okolnosti, te godine je jedna od 3 Rodrigesove ćerke nabasala je na pomenuti sajt. Nakon što je uspostavila kontakt sa osnivačima sajta i, kako sami tvrde “najvećim Rodrigesovim fanovima u Južnoj Africi”, njoj je dugo trebalo da poveruje u priču koju je čula. Njen tata je tog momenta bio pored neke mešailce, a neki tamo tipovi s drugog kraja sveta joj pričaju kako je on u njihovoj zemlji popularniji od Elvisa? Za Riplija.

Nakon ovoga, krajem te godine je organizovana i prva turneja po Južnoj Africi. Da, bila je to turneja iz snova. Rodriges je odsvirao 6 koncerata pred nekoliko desetina hiljada ljudi. Ovacije koje je doživeo, prevazilazile su i one iz najluđih snova. Rodriges je bio prava zvezda u ovoj zemlji.

Međutim, ono što je najzanimljivije od svega – on lično je to sve prihvatio kao nešto sasvim prirodno. Onaj razgovor sa kolegom na gradilištu sa početka teksta se zaista desio.

Rodriges je zaista uzeo odmor, otišao na turneju, svirao pred krcatim salama i vratio se poslu fizičkog radnika. Bez imalo pompe, iščuđavanja, “neverovanja” ili padanja u trans. “Šta sam drugo mogao da uradim?” je sve što je on rekao povodom ovih bajkovitih događaja.

“Searching for Sugar Man”

2012, godine je snimljen dokumentarni film “Searching for Sugar Man”, koji govori o ovim neverovatnim dogodovštinama jednog zaboravljenog muzičara (naslov je “pozajmljen” od jedne od Ridrigesovih najlepših i najpoznatijih pesama…ako se reč “poznato” uopšte može koristiti pored njegovog imena).

Film je dobio nekoliko nagrada, a na internetu je moguće pročitati mnogo komentara ljudi koji tvrde da je upravo ovaj dokumentarac “jedan od najboljih filmova koji su gledali u životu”. Zahvaljujući ovom filmu, sve više ljudi i u Americi se upoznaje sa njegovom muzikom.

Gledajući “Searching for Sugar Man” i slušajući Rodrigesa kako priča u njemu, nemoguće je ne oteti se utisku koliko je on skroman čovek u stvari. Njega slava i novac ne zanimaju u najbukvalnijem smislu tih reči.

On i dalje živi u istoj trošnoj kući u kojoj je živeo pre 40 godina, i dalje svakodnevno odlazi na gradilišta na kojima prenosi teške džakove sa osmehom na licu i travkom među usnama.

U filmu se novac čak i ne pominje – ko je reizdao njegove albume u Južnoj Africi, koliko je Rodriges zaradio od tih velikih tiraža i afričke turneje, samo su neka od mnogih logičnih pitanja na koja i dalje nećemo imati odgovor. Uostalom, kada za te stvari ne mari ni sam Rodriges, odakle nama uopšte pravo da se pitamo?

Priča o Rodrigesu je kao neka božićna bajka, sa tom razlikom da je istinita i da nema mnogo veze sa Božićem. Iako naš junak očigledno nije zgrnuo milione i živeo srećno i bezbrižno do kraja života, doživeo je da u svojoj sedamdesetoj godini konačno dobije priznanje za svoj umetnički dar. A to je za ljude koji cene duhovno više od materijalnog mnogo veća satisfakcija, složićete se.