John Hollenbeck: Prkos jednog big benda
Predesetak godina svetska ekonomska kriza je pokorila svet. To je značilo da će kaiše stezati i oni koji su oduvek imali, a da ne pominjem one koji nemaju ni za kaiš. Na muziku, kriza se odrazila tako što su veliki bendovi postajali manji, a to se posebno odnosilo na turneje. Naime, grupe su na dugačke turneje išle u onom sastavu koji je neophodan da njihova muzika zvuči verno njihovim studijskim izdanjima – i ni čovek više. Honorar, put, smeštaj i sve ostalo košta, naravno. Što manje ljudi u bendu, to manji izdaci.
Ipak, sva pravila imaju izuzetke. Nekim muzičarima je toliko važno da njihove kompozicije zvuče baš onako kako su ih oni zamislili, da nema te krize i te nemaštine koja će ih sprečiti da svoje ideje sprovedu u realnost. Pozajmiće lovu, uzeće kredit od banke, izvući ušteđevinu iz slamarice – ma šta god je potrebno, samo da njihova muzika ne izgubi na kvalitetu. Taj princip je posebno bio vidljiv u džez muzici 2009. godine, kada je kriza uveliko drmala zapadni deo zemljine hemisfere. Naime, te godine su objavljena tri sjajna džez albuma na kojima ukupno svira skoro 60 muzičara – jedan je Darsi Džejmsov „Infernal Machines“, zatim Dave Daglasov „A Single Sky“ i konačno „Eternal Interludes“ koji potpisuje Džon Holenbeck „Large Enseble“.
Nisam siguran koliko je svaki od muzičara bio adekvatno finansijski nagrađen za učestvovanje na nekoj od pomenutih ploča, mada nemam razlog da sumnjam u to - ipak su svi oni snimani u zemlji u kojoj se reč „volonter“ više vezuje za sakupljače teniskih loptica nego zaškolovane muzičare, ali ono što je evidentno je da je svaki od tih muzičara bio jedan važan šraf u lepoti koju poseduje svaki od tih albuma.
Od trija do big benda
Iako ima preko 40 godina, Holenbek je gotovo sve albume na kojima je učestvovao snimio posle 2001. godine. U drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka svirao je world music u „Refuseniks“ triju zajedno sa basistom Rubenom Radingom i harmonikašem Tedom Rajhmanom , zatim u bendu „New Art Orchestra“ legendarnog tromboniste Boba Brukmajera, da bi početkom 21. veka osnovao „The Claudia Quintet“ uz koji se prvenstveno vezuje Holenbekovo ime. Poslednjih nekoliko godina počeo je da izdaje albume i pod svojim imenom, od kojih „Eternal Interludes“ zvuči ubedljivo najkompleksnije, najzrelije, a zašto ne reći – i najlepše.
Pre nego što bilo šta napišem o ploči Eternal Interludes moram priznati da je moje muzičko obrazovanje vrlo skromno – notama znam samo imena, ne sviram nijedan instrument (osim „Smells Like Teen Spirit“ i „Smoke on the Water“ na jednoj žici gitare), nemam pojma o harmonijima, tonalitetima, skalama...To kažem iz sledećeg razloga – ukoliko je neko od vas školovan muzičar koji pri tom voli ovu ploču, moji opisi će mu sasvim sigurno delovati ne samo laički, nego i smešno.
Ujedno, nadam se da vam ovo moje priznanje dočarava o kakvom se ozbiljnom albumu radi. Pisaću onako kako znam i umem, sve u nadi da većina vas koji čitate ovo nije ništa više od pukih zaljubljenika u dobru džez svirku, baš kao što je i moja malenkost.
„The Cloud“ je ambijentalno-klasični pastiš u kome do izražaja dolaze nežne flaute i narativni spoken-word vokal Teo Blekmen koji kompoziciji daje neki bajkoviti šmek. „Perseverance“ karakterišu česte promene ritma u kojima nam Holenbek stavlja do znanja ko je šef ovog benda, mada nimalo ne zaostaje Eleri Eskelin, čije očigledno vrlo uvežbane solo deonice na saksofonu zvuče tako prirodno i nonšalantno. Ostatak benda samo doprinosi kulminaciji kompozicije, koja je takođe podložna Holenbekovom bubnju. Slično kao u naslovnoj temi i u „Perseverance“ buka u poslednja četiri minuta pretstavljaju šlag na torti. I to onaj najslađi.
„Guarana“ počinje i završava se relativno tiho, a ono što čujemo u sredini moglo bi se opisati ne kao zvuk „The Claudia Quinteta“, nego „The Claudia Big Benda“. Kada vam neko pomene „džez big bend“ velike su šanse da pomislite baš na muziku kakva se čuje u ovoj temi. Poslednja, dvominutna „No Boat“, malo pesimistički zatvara album – što zbog svog imena, što zvog tužne atmosfere kojom odiše, i nikako je ne bi trebalo uzeti kao pravi reprezent ovog albuma.
Nov i posle mnogo slušanja
Za razliku od „The Claudia Quinteta“ u kome Holenbek često ume da se poigrava sa etno džezom, na sreću onih kojima taj pravac i nije omiljen, to ne radi na „Eternal Interludes“. Ovde su u prvom planu uvežbani duvači, sigurna ritam sekcija i višeslojne kompozicije. Baš zbog te višeslojnosti, velike su šanse da i nakon pedesetog slušanja „Eternal Interludes“ čujete nešto novo.
Nemam pojma na koji se način Holenbek tačno snašao kada je u pitanju finansiranje ovako velikog projekta. Ono što sasvim sigurno znam, jeste da albumu „Eternal Interludes“ ne fali ni ideja, ni muzičara, ni energije a ponajmanje lepih kompozicija.
„Ako koza laže rog ne laže“ – ekipa muzičara koja čini Large Ensamble
Džon Holenbek – bubanj, kompozitor
Ben Kono – flauta, alto saksofon
Džeremi Vajner – klarinet, tenor saksofon
Toni Malbi - tenor saksofon
Den Vilis - tenor saksofon, soprano saksofon, flauta
Bohdan Hilaš – klarinet, kontralto
Elery Eskelin - tenor saksofon
Rob Hadson - trombon
Majk Kristijanson - trombon
Džejkob Garčik - trombon
Alan Ferber - trombon
Toni Kadlek - truba, flugelhorn
Džon Ovens – truba, flugelhorn
Dejv Belou - truba, flugelhorn
Lori Frink - truba, flugelhorn
Kermit Driskol – akustični i električni bas
Geri Versaće – klavir, organ, klavijature
Met Moran - udaraljke
Džon Ferari - udaraljke
Teo Bleckmen - vokali
Džej Si Senford – dirigent
