Vein - errorzone [2018]
Hardcore se godinama unazad u mnogome oslanja na preživele iz stare garde, one iz 90ih, već pomelo izlizanu, otupelu i potrošenu. Bendovi koji su trebali da ih naslede nikako nisu uspevali da budu dovoljno oštri, snažni, upečatljivi i pre svega prodorni. Pored potencijala i kvaliteta, ako slušaocu treba mnogo vremena i kopanja po internetu kako bi slučajno nabasao na bend ili umetnika onda već na početku nešto ne štima.
Poslednjih godina imamo prilke da čujemo sve više žestokih bendova koji se polako oslobađaju i otresaju svakog uticaja već izanđalog nu metala ili muzičke paterne istog pravca uspevaju da prikažu na jedan svež i zanimljiv način.
Bostonski hardcore/metalcore bend Vein svojim debi albumom errorzone uleteli su pravo u sam vrh žestoke gitartske muzike, a pre svega hardcora kao žanra. Vein su uzeli osnove hardcora u koje su ubrzgali elemente mathcorea kao i mračnije i zanimljivije detalje nu metala, ponajviše one karakteristične za najbolja izdanja Deftonesa.
Od prvog tona Vein intravenozno pumpaju adrenalin kombinujući rafalnu paljbu frenetične ritam sekcije sa baražnom artiljerijskom vatrom teških eksplozivnih gitarskih rifova.
Prvi singl i pesma koja otvara album „Virus://Vibrance“ je tornado gitara i urlika koju breakbeat ritam podiže na kategoriju 5 da bi ne smanjenom žestinom, gotovo bez pauze uleteli u „Old Data in a Dead Machine“.
Neke od pesama poput „Demise Automaton“ ili „Broken Glass Complexion“ svojom čistom snagom deluju kao najbolji lek i ventil za zdravo pražnjenje planina besa i negativne energije koje lopatama u vas godinama ubacuje mnogobrojni gmizavi ljudski talog i poltronski politički ološ na čelu s, jelte, bogomdanim predsednikom, dok recimo „Rebirth Protocol“ stihovima „This is all that you were programmed to be afraid of / Reformat and take another good look / At the beauty underneath the disease“ donosi izvesnu emotivnu težinu bez da i malo popuste na gasu.
„Doomtech“ prošarana povremenim eratičnim ritmovima, slojem čistog vokala, i naravno razvaljujućim gitarski rifovima je vrhunac albuma.
Sa nešto ispod 27 minuta errorzone traje taman koliko treba, sve preko bilo bi previše. Isto je i sa pesmama. Vein se nikada ne korste isti motiv predugo, već upravo onoliko koliko treba da atmosferu dovedu do samo granice detonacije i vešto balansiraju po samoj ivici.
Vein su bučni, destruktivni, haotični, agresivni, besni , hiruruški precizni, ogrnuti oštrim stihovima i apsolutno fantastični.
