Social Animals [2018]
Prvobitno nazvan, kroz proces izrade, Fucking People, rediteljski debi Tereze Benet (Theresa Bennett) predstavlja pokušaj sagledavanja perspektive savremene američke provincije kroz prizmu socijalno neprilagođenih persona.
Social Animals se žestoko oslanja na narativno i strukturalno nasleđe komedija iz osamdesetih godina: glavni lik je žena u zrelim tridesetim godinama, koja se više ponaša kao nedozreli, večiti student nekog od sumnjivih koledža, nego li kao logični suplement gramzivog i nehumanog kapitalističkog aparata.
Njeni prijatelji su takođe u krizi srednjih godina, i prolaze kroz turbulentne periode egzistencijalne krize, međutim, za razliku od pojednih iskrenih, većina živi u iluziji realnosti koja ih okružuje.
Ovako nabacano, Social Animals upada u masu sličnih proizvoda, koje se pojavljuju vrlo često na godišnjem nivou amerčike mejnstrim produkcije.
Šta ga uopšte izdvaja iz gomile?
Malo, pa do skoro ništa.
Social Animals rabi staru oprobanu matricu na jedan besno feministički način, usput kroz oštre i duhovite citate, osuđuje eru desničarsko-poslušničke bele supremacije novoizabranog predsednika.
Lascivne scene učenja felacija putem krastavca, pozajmljene direktno od Fibi Kejts (Phoebe Cates) šargarepiranja iz kafeterije Fast Times at Ridgemont High, nisu tako efektne, i samo u manjim naznakama zabavne, za visoke standarde današnje komedije.
Imajući u vidu da je ovo debitanstski film, Social Animals ipak pruža minimum kvaliteta kroz poentiranje vezano za haotične međuljudske odnose u dvadesetprvom veku, koji u svetlu opšte apatičnosti i beznađa, i dalje funkcionišu makar na nekom nevidljivom mirkoplanu.
