Da li su američki muzičari bukvalno shvatili svoju poslovicu “grass is always greener on the other side”, ili je nešto drugo po sredi, tek ih je sve više koji za mesto svog boravka Ameriku zamenjuju Evropom. Kada malo bolje razmislite, takav potez svakako ima logike.
Naime, većina tih muzičara svoju profesiju doživljava kao umetnost, a stari kontinent je uvek bio meka za takav profil ljudi. Ma koliko se trudili da zaobiđemo klišee i generalizacije, nemoguće je ne primetiti da u popularnoj kulturi Amerikanci prednjače u odnosu na Evropljane kada je u pitanju pravljenje novca od “inteligentne svojine”.
Pogledajte samo filmove – kreativni američki producenti se sve češće okreću televizijiskim kanalima koji, za razliku od Holivuda, mnogo češće prihvataju scenarija u kojima nema 300 polupanih automobila, 150 eksplozija i 12 smakova sveta. Nije mnogo drugačija situaciji ni kada je muzika u pitanju.
Početkom 21. veka, jedan deo muzičara je napustio Ameriku nezadovoljan konzervativnom politikom koju su vodili republikanci na čelu sa Džordžom Bušom. Iako je većina njih svesna da je to bio tek jedan prolazni period u, inače konzervativnoj Americi, ipak mnogi od njih nisu želeli ni fizički da budu u zemlji čija vlada bez ikakvog realnog osnova započinje ratove širom sveta.
Postoji još jedan razlog zbog čega se američki muzičari sele u Evropu, a to se posebno odnosi na one koji u svojim pesmama imaju lokalne motive američke folk muzike. Kao što njima francuska harmonika ili kroasani, špansko sunce i nemačka pedantnost deluju egzotično, tako i Evropljane privlači onaj lenji zvuk slajd gitare koji potiče sa američkog juga. Nije ni čudo što većina muzičara iz takozvanog “alternativnog kantri” i “američkog indi pop” sveta, finansijski mnogo bolje prolazi na koncertima u Evropi nego u rodnoj Americi.