Džez za početnike
Dve ploče o kojima danas govorimo su zagriženim ljubiteljima džeza verovatno već poznate. Ako među njima i ima onih koji nisu čuli za album “Skala”, iskreno sumnjam da postoji neko ko sebe smatra predanim džez slušaocem a da ne zna za ovaj klasik Feroua Sendersa ) iz 1969. godine.
Ipak, današnji tekst je namenjen prevashodno onima koji još uvek grebu po površini ovog žanra i koji još uvek traže džez album “koji će im promeniti život”. Iako obe ploče pripadaju istom pravcu, njihove sličnsti tu prestaju. Jedan album je pravi klasik, dok je drugi odličan primer savremene džez ploče. U zavisnosti od toga da li preferirate proverene vrednosti ili volite da preslušavate aktuelnu muziku, na vama je da izaberete. Ono što je sigurno – za koji god se od ova dva albuma odlučili, budite sigurni da vam kvalitet neće nedostajati.
Druga numera na albumu, petoipominutna „Colors“ u poređenju sa „The Creator Has a Master Plan“ zvuči kao pop pesma, mada je u realnosti daleko od tog termina. U njoj posebno dolazi do izražaja glas Leona Tomasa koji nas poput nekog šamana podseća na odnos između prirodnog i duhovnog, dok u pozadini Senders svira duge i divlje tonove na tenor saksofonu. Kada bih imao priliku samo jednom da posetim kosmos, želeo bih da u ušima čujem upravo ovu kompoziciju.
„Karma“ je objavljen 1969, samo dve godine nakon što je umro Koltrejn. Verovatno već i ptice na grani znaju da je Senders bio deo Koltrejnovog benda u njegovoj najkreativnijoj fazi, no iste te price su takođe već odavno čule i ovaj album, a ukoliko ipak ima onih koji su propustili jednu od najvažnijih lekcija iz džeza, nije zgoreg sve to ponoviti.
Pored Sendersa i Tomasa, mora se pomenuti pijanista Loni Liston Smit, bez čijeg klavira je ovu ploču nemoguće zamisliti. Savršenstvo razmevanja njegovog klavira i Sendersovog saksofona na albumu „Karma“ je definitivno na nekom teško dokučivom duhovnom nivou, što je samo jedna od mnogih čari ovog albuma.
Nemam želju da tumačim vreme promena u kome je „Karma“ objavljen, kao i sve ono što je ono nosilo sa sobom, jer je reč o albumu koji je prevazišao svaki vremenski okvir. Ukoliko ste ga već slušali, sigurno vam je sve jasno.
Ukoliko pak spadate u osobe koji još uvek nisu preslušali ovo Sendersovo remek delo, nemojte časiti časa da to učinite. Nadam se da će vas činjenica da je reč o jednom od nekoliko najvažnijih albuma u istoriji džez muzike (uz „Kind of Blue“, „A Love Supreme“, „Mingus Ah Um“..) samo naterati da to uradite to što pre.
Jedna od karakteristika ovog albuma je što u njemu podjednako mogu uživati i džez puritanci, kao i oni koji su skloniji njegovim progresivnijim derivatima. Tako je naslovna balada odsvirana u stilu evropskog akustičnog džeza (Tomaš Stanko mi prvi pada na pamet), dok npr. ritam u pesmi „Oslo“ asocira mnogo više na rok nego na džez, podsećajući na ritam nekih manje eksperimentalnih “Radiohead” pesama.
Kompozicija „Joni“ je suptilna i nežna, baš onakva kakva je muzika Džoni Mičel, kojoj je Eik i posvetio ovu numeru. „The Day After“ podseća na rane radove Jana Garbareka, dok za sporu „June“ Eik kaže kako je njom želeo dočarati spokoj letnjeg dana.
Broj muzičara koji svira na albumu “Skala” je osam, što je duplo više nego sa Eikovog debi izdanja, a taj instrumentalni „napredak“ je očigledan u gotovo svakoj numeri. Jedna od najlepših promena je prisustvo Sidsel Valstad, harfistkinje norveškog nacionalnog orkestra (obratite pažnju na njeno nežno prebiranje po žicama harfe u „June“), kao i saksofoniste Torea Brunborga, koji je pekao zanat sa Bugijem Vaseltoftom, Petom Metinijem i Kjetilom Bjorkestrandom.
Dok slušate ovaj album, ne možete se oteti utisku o svestranosti Matiasa Eika. Ako sa “Jagga Jazzist” najčešće diže publiku na noge, sa Tomasom Dibdalom nas tera da zviždimo melodične refrene, a na albumu “The Door” nas uspavljuje, onda nas na ovom, još uvek aktuelnom, izdanju animira da pomalo radimo sve to.
Iako se i dalje u njegovoj trubi čuju neke prepoznatljive odlike skandinavskog džeza (atmosfera hladnoće je uvek prisutna), na osnovu pomenute mešavine stilova, utisak je da je sa ovom pločom napravio veliki korak napred. Daleko od toga da je “Skala” album koji pomera bilo kakve žanrovske granice, ali ako volite savremene džez albume koji poseduju stilsku raznovrsnost, melodičnost i kontrolisanu progresivnost, dobre su šanse da se zaljubite u ovu ploču.
