Sunflower Bean - Twentytwo in Blue [2018]

Sun
Twentytwo in Blue
Mom + Pop / 2018
6.9
7

Nikada mi nije bila jasna potreba i želja mladih ljudi za brzim odrastanjem i sazrevanjem. Nije mi bila jasna ni kada sam bio u tim godinama pa ni sada kada se svih ovih godina svim silama upinjem da ne odrastem, što opet nije dobro kao ni ovo prethodno. Želju za odrastanjem i sazrevanjem možemo ponekad da prenesemo na muziku a posebno na mlade muzičare i u ovom slučanju na mladi njujorški trio Sunflower Bean.

Sunflower Bean su pre dve godine objavili odličan debi album „Human Ceremony“, album koji je zračio očaravajućom energijom, entuzijazmom i optimizmom karakterističnim za njihove godine.

Dve godine nakon debi albuma Sunflower Bean se vraćaju drugim albumom „Twentytwo In Blue“ i utisak na prvo slušanje je da bend  i njihova muzika zvuči zrelije, na žalost ponekad i previše zrelo za njihove godine (svo troje jedva da su prešli dvadeset).

Kada slušate bend čiji su članovi tek zašli u treću deceniju života a pokušavaju da zvuče bar kao da su duplo stariji, nešto se tu ne uklopi baš kako treba. Kao da već nema dovoljno muzičara koji se u zrele dane svoje karijere  ponekad i patetično koriste nostalgijom za nekim boljim danima.

U njihovom slučaju to može i biti prihvatljivo jer ko ne bi bio nostalgičnan za neobuzdanim i nezaboravnim danima rane mladosti, ali teško da možemo prihvatiti dvedesetogodišnjake koji se koriste nostlagijom za prošlim vremenima, kad u njihovim godinama i nemate prošlost za kojom bi bili nostalgični.

Jasno je da je dobar debi album ostavio na devojku i momke priličan pritisak da njihovo drugo izdanje bude dostojno njihovog prvenca. Što se same koncepcije muzike i pesama na „Twentytwo in Blue“ bi se moglo gledati kao iskorak u odnosu na debi album, samo je pitanje da li je korak u pravu stranu.

Od prve pesme „Burn It“ očigledne su promene u zvuku, koji je na ovom albumu produkcijom toliko ispoliran, ispeglan, pročišćen da od one delikatne osobenosti i autentičnosti nije ostalo gotovo ništa, a upravo su sve te sitne „nesavršenosti“ činile „Human Ceremony“ odličnim albumom.

Gitara Nicka Kivlena je imala svoj glas, bila je, kako melodijskim linijama tako i produkcijom jedinstvena i upečatljiva u svakoj pesmi prošlog albuma, ovde je toliko sastrugana i potopljena u celinu da je gotovo i ne primećujete. I ne samo Kivlenova gitara već i je i bubanj Jacoba Fabera prilično ukroćen, i sva ona energija koju je bend uspeo da unese u njihov lo – fi zvuk je u poptunosti nestala.

Kada je članica benda imate dvadeset dvogodišnji top model (Julia Cumming je veoma supešan top model) i čoveku sa pola mozga je lako zaključiti na koga treba biti upereni svi reflektori. I dok je Julia Cumming i na „Human Ceremony“ bila manje više ono što bi mogli nazvati prva među jednakima, na ovom albumu stiče se utisak da je upravo sve podređeno njoj i njenom vokalu što je uglavnom kontraproduktivno jer najbolji momenti prethodnog albuma dolazili su pesmama gde bi se preplitali vokali Nicka Kivlena i Julie Cumming.

To se oseća i na ovom albumu i upravo pesme koje prate tu matricu, a kojih je manje nego na prethodnom albumu, su i ponajbolje, počev od druge pesme „I Was a Fool“ u kojoj je preostalo još malo onog iskrenog, mladalačkog duha koji je krasio prvi album zatim „Puppet String“,  „Human For“ i „Sinking Sands“ gde je Kivlen na vodećem vokalu. Svaku sličnost sa zvukom benda Fleetwood Mac ni sam bend ne želi da sakrije već ih navode kao jedne od svojih najvećih uzora što je i više nego očigledno u pesmi „Twentytwo“.

Svakako da je poželjno da muzika benda evalura sa odrastanjem članova i njihovim sazrevanjem, ali to treba da zvuči prirodno, i postoji utisak da bi ovaj album možda bio pravi pogodak negde nakon petnaest godina karijere ali nikako na samom početku. Twentytwo in Blue“ nije loš album, ali je daleko od onoga što je mogao biti, nije ni uzbudljiv, ni šarmantan, ni neodoljiv kao njihov prvenac.