Spajanje nespojivog: Yo La Tengo

Mar 14, 2018

Zahvaljujući prvenstveno činjenici da živimo u vreme informacionih tehnologija, sve je manje ljudi koji vole samo jedan određeni muzički žanr u odnosu na one koji slušaju sve što im uhu godi. Čini mi se da nikada pre nije bilo više onih koji u svojim fonotekama imaju albume tako različitih imena kao što su „Prodigy“, „Nirvana“, Kanje Vest, „Metallica“, Rijana, Nil Jang ili Džon Koltrejn. Kada bolje razmilite, shvatite da je to mnogo prirodnije nego da slušate po ceo dan identične ritmove. Uostalom, zamislite da jedete omiljeno jelo tri puta dnevno i tako godinama za redom i sve će vam biti jasno.

Svako od pomenutih imena gaji određeni muzički stil, a na vama je da kombinovanjem tih imena napravite idealnu mešavinu za vašu dušu. Međutim, postoje li grupe koje same prave takvu mešavinu za vas? Postoje li albumi na kojima se nalaze pesme svih mogućih i nemogućih žanrova? Odgovor je potvrdan i danas ćemo se baviti baš jednom takvom grupom.

„Imam je“

Bračni par Ajra Kaplan i Džordžija Habli iz gradića Hobokena u državi Nju Džersi (istog onog Hobokena odakle je Frenk Sinatra) su početkom osamdesetih godina prošlog veka svu svoju zaradu trošili na ploče omiljenih grupa kao što su „Love“, „Velvet Underground“, ili „Mission of Burma“. Ajra je pisao o muzici za nekoliko lokalnih časopisa, a Džordija je crtala stripove i radila u biblioteci. Zaraženi pop kulturom, a prevashodno muzikom, 1984. su rešili da oforme sopstveni bend.

Grupi su dali ime „Yo La Tengo“, što na španskom jeziku znači „imam je“. Ako znamo da je Ajra veliki ljubitelj bejzbola i da u američkoj profesionalnoj bejzbol ligi igra mnogo igrača hispano porekla, pretpostavljate gde su koreni njihovog imena. Naime, 1962. godine, jedan bejzbol igrač „Njujork Metsa“ španskog porekla je jureći za loptom vikao na sav glas „yo la tengo, yo la tengo“. Za istom tom loptom jurio je njegov saigrač, koji na nesreću nije imao pojma španski, te se sudario sa ovim prvim, što je prouzrokovalo izgubljen poen za „Metse“. Nakon toga, ceo tim „Metsa“ je saznao šta znači „yo la tengo“ a njihov veliki navijač Ajra Kaplan je želeo da taj izraz ovekoveči u nadi da će tako sprečiti neko buduće gubljenje poena „Metsa“ zbog jezičkih nedoumica.

Tih prvih nekoliko godina, Ajra i Džordžija su se smenjivali na različitim instrumentima, no ubrzo su se ustalili, tako da je Ajra svirao gitaru a Džordžija bubanj . Pošto njen bubanj nije imao bas bubanj, više je podsećao na udaraljke, a nešto slično je svirala i Morin Taker u „Velvet Underground“.

Pronalaženje sopstvenog zvuka

Prvi album „Ride the Tiger“ su snimili 1986. godine. Ploču je producirao Klint Konli iz grupe „Mission of Burma“, koji je i svirao bas u tri pesme. Pored Ajre i Džoržije, u grupi je tada bio Dejvid Šrem (kasnije lider folk-pop benda „The Schramms“) na glavnoj gitari. Pesme sa njihovog debi izdanja možemo svrstati u indi-pop („indie“ od „independant“) i sada je jasno da su tih dana „Yo La Tengo“ još uvek tražili svoj zvuk. U odnosu na te početke, njihova muzika je danas toliko evoluirala da komotno možemo porediti njihove rane i kasne albume sa fazama „Bitlsa“ - toliko se međusobno razlikuju.

Tokom druge polovine osamdesetih „Yo La Tengo“ su snimili nekoliko albuma i EP izdanja, a možda je najpoznatiji „Fakebook“ iz 1990. Na tom albumu oni su obradili pesme svojih omiljenih grupa: „The Byrds“, „The Kinks“, Džon Kejl, Ket Stivens, Danijel Džonston i drugi. Iako su originalne verzije tih pesama nastale šezdesetih i sedamdesetih godina, „Yo La Tengo“ su im udahnuli svežinu tadašnjeg vremena, približivši ih klincima koji nisu imali pojma ko je Rej Dejvis ili Džin Klark.

Ta ploča je bila poslednja na kojoj je svirao Dejvid Šrem, čije mesto glavnog gitariste je zauzeo Kaplan. Tada se grupi priključio basista Džejms Meknju (potekao iz sastava „Dump“), a trio Kaplan, Habli i Meknju čini „Yo La Tengo“ i dan danas.

U niskom startu

Nakon albuma „May I Sing with Me“ iz 1992. godine, „Yo La Tengo“ potpisuju ugovor sa nezavisnom diskografskom kućom „Matador“ (za koju i danas objavljuju). Prvi album snimljen za „Matador“ bio je „Painful“ iz 1993. Tada su usledili prvi video spotovi koji su se puštali na stanici MTV u terminima rezervisanim za alternativni rok, a samim tim sve više ljudi je bivalo upoznato sa njihovom muzikom.

Pošto je na prethodnoj ploči Meknju svirao bas tek u nekoliko pesama, njegovo puno učešće u grupi se desilo na snimanju ploče „Painful“, te je i to razlog zašto Ajra 1993. označava kao novi početak benda. Takođe, to je prvi album na kome je grupa sarađivala sa producentom Rodžerom Mutenotom, čovekom koji je producirao sve njihove potonje ploče.

Uticaj grupe „Sonic Youth“ na njih je bio više nego očigledan sa sledećim albumom „Electr-O-Pura“ iz 1995, koji je vrveo od gitarskih eksperimenata. Iako je tempo pesama bio u rasponu od uspavljujućih balada do bučnih distorziranih gitara, sve zajedno su činile jednu čvrstu celinu. Taj album će ostati upamćen po velikom hitu„Tom Courteney“ i istoimenom spotu u kome „Yo La Tengo“ parodiraju alavost muzičke industrije.

Sve ono što je usledilo nakon te 1995. ustoličiće ovu grupu na mestu jedne od najinovativnijih pojava u današnjem muzičkom svetu.

Čista umetnost

I Ajra, i Džoržija, i Džejms su među svojim prijateljima oduvek važili za muzičke poznavaoce i kolekcionare. Na njihovim rafovima ste mogli pronaći ploče iz pedesetih i šezdesetih godina, hitove soul muzike, konceptualne fri džez albume, kao i pank i hevi metal singlove. To da njihov muzički ukus nema granice, prvi put smo čuli u njihovoj muzici na, sad već legendarnom albumu iz 1997. „I Can Hear Heart Beating as One“.

Reč je o ploči koja je pomerila shvatanje termina „alternativni rok“. Grupa koja je bila poznata upravo u okvirima tog žanra, na ovom albumu je rešila da žonglira gotovo sve poznate muzičke uticaje.

Tako u ovih sedamdesetak minuta imamo priliku da čujemo bosa nova ritmove, folk i kantri, džez, post-rok, komercijalni pop, elektroniku i soul. Sve to spojeno u jednu celinu. Prosto je neverovatno kako su sa lakoćom spojili naizgled nespojive pravce i kako sve to zvuči tako tečno i prirodno, bez trunke pretencioznosti.

Sličan recept su ponovili sa pločom „And Then Nothing Turned Itself Inside-Out“ tri godine kasnije, koja je ujedno i njihov najprodavaniji album. U novom veku, „Yo La Tengo“ su objavili još pet albuma i svaki od njih više nego uspešno spaja moderno i klasično, odnosno staro i novo.

Bekstvo od klišea

Ljudi koji se bave muzikom su najčešće oni koji ne vole da sede u kancelarijama i rade jedan isti posao od 9 do 5. Zato čudi zašto mnoge grupe idu na duge turneje i svako veče sviraju iste pesme, istim redosledom, umesto da ih bar malo pretumbaju. „Yo La Tengo“ se i po tom pitanju razlikuju od ostalih.

Naime, na jednoj od turneja imali su jedan veliki točak na bini. Pozvali bi nekog iz publike da se popne na binu i zavrti ga i u zavisnoti od toga šta strelica na točku pokaže, tako će teći koncert. Neke od ponuđenih opcija su bile: sviramo pesme koje počinju na slovo „s“; čitamo scenario jedne epizode „Sajnfilda“, sviramo pesme Džejmsovog benda „Dump“...Sve to u cilju razbijanja ustaljenih pravila.

Takođe, njih troje imaju još jednu grupu. Ona se zove „Condo Fucks“ i svira isključivo garažni rok, na tragu legendarnih „The Sonics“. Kada idu na turneju kao „Yo La Tengo“, još jedna od opcija na pomenutom koncertnom točku su „Condo Fucks“ pesme.

Kada je u pitanju šetnja iz krajnosti u krajnost, iz žanra u žanr, kada su u pitanju iznenađenja i neočekivani obrti, teško da u savremenoj muzici postoji bolji primer od grupe „Yo La Tengo“. Iako sviraju više od čtri decenije oni i dalje zvuče svežije i inovativnije od mnogih grupa čiji članovi po godinama mogu da im budu deca.

Najbolji dokaz za to je njihov album „Popular Songs“ iz 2009. godine koji po mnogo čemu spada u sam vrh aktuelne muzičke produkcije. Ako mi ne verujete, potražite tu ploču i sve će vam se samo kazati.