Staro u novom ruhu

Feb 14, 2018

Činjenica je da mnogi iskusni muzičari tokom godina izgube žar koji su posedovali u vreme kada su postali poznati. Razloga za to ima mnogo i zavise od slučaja do slučaja. Jedan od razloga je to što mnogi od njih toliko slepo slede formulu koja ih je dovela do uspeha, da ona vremenom izgubi svoj prvobitni smisao.

Nemoguće je da identičan aranžman, produkcija kao i instrumentalna postavka zbog koje je neko prodao hiljade albuma početkom sedamdesetih godina na primer, doživi isti uspeh četiri decenije kasnije. Vremena se menjaju, zakoni muzičkog tržišta takođe, a mladi ljudi (koji svakako čine većinu onih koji kupuju muziku) danas nisu isti kao nekad. Uostalom, sigurno ste čuli za izraz “pregazilo ga vreme”.

Ukoliko su iza vas decenije muzičkog iskustva, još uvek imate šta da kažete i stvaralačku želju koja vas pokreće, a pri tom ste svesni da vaša aktuelna muzička rešenja rizikuju da dobiju etiketu “staromodna”, šta ćete uraditi?

Jedan od odgovora je da pozovete nekog (po mogućstvu mlađeg) ko je mnogo više od vas u toku sa savremenim muzičkim strujanjima i kome je savršeno jasan problem koji imate. Druga solucija je da svoju muziku aranžmanski prilagodite vremenu u kome živimo. Naravno, mnogi su probali ova rešenja, no malobrojni su uspeli. Pada mi na pamet Pol Enka, koji je veliku popularnost doživeo kao tinejdžer krajem pedesetih godina pevajući predivne pop pesme.

Međutim, kada je siroti Pol rešio da se u svojoj 65. godini približi današnjim klincima i u svom stilu obradi pesme grupa kao što su “Nirvana”, “Oasis”ili “Pet Shop Boys”, bio je ismejan i od strane tih klinaca kojima se obraćao, ali i od njegovih vršnjaka koji znaju napamet njegov stari hit “Put Your Head on My Shoulder”.

Da biste išli u korak sa vremenom morate imati dobre muzičare oko sebe, stila, znanja i pre svega – osećaja za vreme. Čini mi se da je upravo ovo poslednje nedostajalo Enki kada je snimao ploču “Rock Swings”.

Ostavimo po strani neuspele pokušaje i okrenimo se muzici koja zavređuje pažnju. Naime, ploče o kojima danas pričamo, svaka na svoj način, uspele su da pomire tradicionalno i moderno sa kvalitetom.

Dr. John

Locked Down

Nonesuch Records / 2012

Jedan od sinonima za muziku koja potiče iz Nju Orleansa poslednjih nekoliko decenija svakako je Malkolm Džon Mek Rebenek Džunior, mnogo poznatiji kao Doktor Džon (Dr. John). S obzirom da potiče iz grada kog mnogi nazivaju kolevkom bluza, nekako je logično da je upravo ovaj pravac obojio većinu Džonove karijere.

Međutim, iako bluz i dalje ima mnogo poklonika širom sveta, činjenica je da poslednjih dvadesetak godina mejnstrim mediji zaobilaze ovaj žanr, pa stoga većinu “bluzera” čine ljudi u zrelom životnom dobu. Početkom ovog veka stvari se popravljaju na bolje kada grupa “The White Stripes” (čiji su albumi inspirisani garažnom muzikom i bluzom) stiče veliku pažnju, zahvaljujući kojoj su “5 minuta slave” dobili još neki bendovi sličnog muzičkog usmerenja.

Jedan od njih je svakako “The Black Keys”, koji već desetak godina i to sa sve većim uspehom, miri uticaje velikih crnih muzičara sa delte Misisipija i nasleđe bučnih rok bendova.

Kakve to sve veze ima sa Dr.Džonom, pitate se vi? Polovinu dueta “The Black Keys” predstavlja tridesettrogodišnji gitarista Den Oerbah, momak koji vrlo dobro zna kakva muzika danas pokreće omladinu od dvadeset i kusur godina, ali isto tako ima mnogo poštovanja za tradiciju (gotovo ista stvar se može reći za njegovog starijeg kolegu Džeka Vajta iz grupe “The White Stripes”).

E, pa upravo je Oerbah glavna zvezda ploče Dr.Džona “Locked Down”. Den je na albumu svirao gitaru, udaraljke, pevao prateće vokale, a ujedno se pojavljuje i u ulozi producenta. Kada spojite njegovu darovitost, poletnost i svest za vreme u kome živimo, sa ogromnim iskustvom i znanjem koje poseduje Dr.Džon, izostanak uspeha je praktično nemoguć.

To što “Locked Down” miri savremeno i tradicionalno na jedan krajnje suptilan i nenametljiv način, jeste samo jedna od mnogih specifičnosti ovog izdanja. Lepo raspoloženje provejava kroz većinu pesama, bez obzira da li u njihovoj osnovi čujete bluz, fank, džez ili rok muziku.

U ovom albumu će podjednako uživati pedesetogodišnjaci, ali i njihova duplo mlađa deca. Nema sumnje da je Dr.Džon po ko zna koji put dokazao zbog čega mnogi zaljubljenici u kulturu američkog juga između njegovog imena i ulice Burbon u Nju Orleasnu stavljaju znak jednako. Premda “Locked Down” nije baš tipičan predstavnik muzike ovog grada, na njemu ćete i te kako prepoznati duhove svih onih poglavica sa festivala Mardi Gra. A to što ovo izdanje vešto izbegava svaku vrstu klišea, trebamo zahvaliti prvenstveno Denu, koji nam je još jednom dao do znanja koliki je majstor svog zanata.

Katarina Kačunković

Tribute To Mirko Šouc

Self Release / 2011

Neću otkriti toplu vodu ako kažem da je bavljenje džezom u Srbiji Sizifovski posao. Čak i na mnogo razvijenijim muzičkim tržištima džez važi za neisplativu muziku, a kamoli na malom prostoru kakva je naša zemlja.

Na sreću mnogih slušalaca čiji ukus se može podvesti pod termin izbirljiv, ljubav prema muzici u nekim slučajevima preovladava razum koji kaže “nećeš se ti od toga ‘leba najesti”. Beogradska džez pevačica Katarina Kačunković već godinama se “bori sa vetrenjačama” na ovdašnjem džez nebu.

Diplomirala je solo pevanje 1990. godine, nakon čega debituje kao solista u Džez orkestru Radio Televizije Beograd. Objavila je tri sopstvena albuma i sarađivala je sa mnogim domaćim muzičarima, a bila je i autorka radijskih emisija koje se bave džezom. Pored pevanja, bavi se komponovanjem i aranžiranjem, a album o kome danas govorimo Katarina je i producirala.

Pre nego što se osvrnemo na sam album, red je da pomenemo i Mirka Šouca, čoveka kome je on posvećen. Naime, Mirko Šouc je harmonikaš, pijanista, kompozitor, dirigent, aranžer i šta sve još ne. Karijeru je počeo početkom pedesetih godina prošlog veka, da bi u zlatnom dobu stare Jugoslavije važio za jednog od vodećih kompozitora sprske i jugoslovenske džez i pop muzike.

Govorim o vremenu kada je u modi bio festival u Opatiji, kao i Beogradsko proleće. Pre nekoliko godina, na džez festivalu u Nišu, Mirko je dobio nagradu za životno delo, no možda još veće priznanje mu je odala Katarina Kačunković sa ovim albumom, pošto je “Tribute to Mirko Šouc” dokaz da njegova muzika zvuče sveže i posle toliko godina.

Praćena sastavom “Mambo Stars Big Band”, Katarina je sa Mirkovim melodijama uradila nešto slično što je Den Oerbah uradio sa pesmama Dr.Džona – ona ih je prilagodila aktuelnom trenutku, a da pri tom nijednog momenta nije bežala od njihove originalne osnove.

Ima ovde uticaja plesne latino muzike, i soula, i vokalnog mejnstrim džeza, ali pre svega ovu ploču karakteriše velika posvećenost , perfekcija i takozvano “marenje za sitnice” Katarininog muzičkog izraza. Verujem da ćete svi vi koji volite muziku Predraga Ivanovića i njegovog vokalnog kvarteta, odnosno aranžmane Vojislava Bubiše Simića, pronaći nešto na ovom albumu. Melodije na albumu “Tribute to Mirko Šouc” neodoljivo podsećaju na miris tek olistalog drveća u nekom polupraznom beogradskom parku.