In the City of Sylvia [2007]
Retko koji film u poslednjih petnaest godina afirmativnije sažima frazu 'stil iznad supstance' od magične filmske minijature In the City of Sylvie, španskog reditelja Hozea Luisa Gerina (Jose Luis Guerin).
Gerin početnu premisu bazira na beskonačnoj promeni egzotičnih kadrova, razmeni pogleda u ambijentu jedne od centralnih gradskih bašti u letnje prepodne. Nema dijaloga, ili ga ima izuzetno malo.
Negde između ispijanja kafe, piva, čitanja dnevne štampe i potmulog žamora besmislenih jutarnjih trač-partija, razaznajemo da naš junak potražuje samo njemu intrigantno lice, koje bi ovekovečio skicom u njegovom notesu. Ili je to samo put ka nekom prikrivenom cilju?
Kada posle skoro pola sata naš slikar (grafičar, stripadžija, ilustrator?) ustaje i baca se u poteru za prelepom ženskom osobom, biva jasno da je njegov vizuelni monitorng imao cilj, a da je skiciranje bilo popuna jutarnje dokolice.
Nakon toga Gerin u prvi plan baca lepote uskih uličica, trgova i egzotičnih građevina prelepog Strasbura, dok se čini da se naš junak u nekom smislu pretvara u Dejvida Hemingsa u Antonionijevom klasiku Blow Up, dok kilometrima uprono prati devojku ne bi li se uverio da je ona zaista ta koju potražuje.
Do tog trenutka zaista biva potpuno nebitno da li ova potera ima smisla ili ne. Da li je devojka samo nimfa koju je on oslikao u svom notesu ili je ona zapravo obmana i iluzija u njegovoj svesti? Gerin nam pruža jedinstvenu slikovnicu, uživanje u kome se utapaju sva naša čula, tako da misterija i zaplet postaju sekundarna stvar.
Savršeno banasirajući između Alana Renea (Last Year in Marienbad) i Žaka Riveta (La Belle Noiseuse), Hoze Luis Gerin kreira minijaturni univerzum satkan od kadrova, mizanscena, pokreta, muzike, svet koji funkcioniše u paralelnoj realnosti koju nam mogu dočarati samo moćne pokretne slike.
