Brajan Vilson konačno sa osmehom

Oct 18, 2017

Popularna muzika je prepuna antologijskih albuma: neke od tih ploča su pomerale granice određenog žanra, neke pak potpuno menjale shvatanje muzike kao takve, neke su poznate kao potpuni promašaji, dok su neke slavu stekli tako što nisu nikada bili objavljene. Razlozi zbog kojih neki muzičari ne objave već snimljeni album su mnogobrojni.

Nekada nisu zadovoljni finalnom verzijom pesama, nekada im smeta produkcija, a nekada je po sredi sukob sa izdavačem. Takođe, informacija da je neki bend snimio album koji na kraju nije ugledao svetlost dana, nekada procuri u javnost, a nekada ne. Međutim, kada je reč o ploči o kojoj danas govorimo, nijedan od pređašnih razloga ne pije vodu, a informacija o postojanju te ploče činjenica već bezmalo pola veka.

Verovatno već pretpostavljate da je danas na tapetu album “Smile” kalifornijske grupe “Beach Boys”, do skora najpoznatiji neobjavljeni album u istoriji muzike.

Sve do 1966. godine, retko ko je momke iz grupe “Beach Boys” smatrao ozbiljnim muzičarima. Devojke su vrištale na njihovim koncertima, singlovi su im se prodavali u milionskom tiražu, pesme su im bile kratke, pevljive i jednostavne, a oni su imali idealna lica za postere iz časopisa.

Tadašnji ljubitelji nešto ozbiljnije popularne muzike doživljavali su “Beach Boys” samo kao lepuškaste zabavljače. A onda se desio album “Pet Sounds”, koji spada među one pomenute antologijske ploče koje pomeraju granice. Harmonije, melodije, arnažmani i produkcija koji su se čuli na toj ploči nikoga nisu ostavili ravnodušnim.

Čovek koji je bio najzaslužniji za taj revolucionarni zvuk zove se Brajan Vilson i može se slobodno reći da je on sam činio 80% grupe. Ubrzo nakon što je “Pet Sounds” objavljen, Vilson je počeo da uživa ogromno poštovanje kod muzičkih znalaca , počevši od onih koji se bave džezom pa sve do kompozitora klasične muzike.

“Pet Sounds” je bacio novo svetlo na pređašnje “Beach Boys” ploče, tako da su sada mnogi sa “novim ušima” slušali one njihove “jednostavne” pop hitove iz prve polovine šezdesetih. Drugim rečima, nakon albuma “Pet Sounds” Brajan Vilson se vinuo među kompozitore kalibra Dilana, Lenona i Makartnija, i ceo svet je sa pažnjom očekivao šta će sledeće snimiti.

Prekookeanski “revanšizam”

Zanimljivo je da su upravo Lenon i Makartni bili glavna Brajanova inspiracija kada je pisao pesme za “Pet Sounds”. Naime, album “Rubber Soul” koji su “Bitlsi” snimili 1965. ostavio je Brajana bez teksta. Kasnije je izjavio da nikada pre nije čuo album koji ga je toliko očarao i da se seća da ga je jedne nedelje slušao po nekoliko desetina puta dnevno.

Ono što ga je posebno oduševilo jeste što je “Rubber Soul” bio prva konceptualna ploča koju je čuo, odnosno prvo izdanje koje je umesto izdvojenih hit singlova bilo fokusirano na album kao celinu. “Pet Sounds” je dakle bio Brajanov direktan odgovor na “Rubber Soul”.

Liverpulska četvorka je takođe imala veliko poštovanje prema Brajanovom radu, a u prilog tome govori izjava Pol Makartnija koju je ponovio i u 21. veku, da je najlepša pop pesma koju je ikada čuo Brajanova “God Only Knows” sa “Pet Sounds”. Onda su “Bitlsi” objavili “Revolver”, još jedan album koji je Brajana oduševio, te je ovog puta želeo da im se revanšira još većim remek delom nego što je bio “Pet Sounds”.

“Smile”

Brajanu su se smučile duge turneje i tinejdžerke koje radije vrište nego što obraćaju pažnju na muziku, pa je 1966. ostao kod kuće u Kaliforniji, dok je ostatak grupe “Beach Boys” otišao na turneju bez njega. Već neko vreme mu se po glavi vrzmala misao da snimi, kako je sam rekao, “najveći album u istoriji muzike” i nakon lovorika koje doživeo sa “Pet Sounds”, tog proleća 1966. bio je potpuno spreman za zadatak svog života.

Pozvao je tekstopisca Van Dajk Parksa kog je upoznao na jednoj zabavi i predstavio mu svoj plan. Brajan je zamislio da album “Smile” bude svojevrsna zvučna šetnja kroz istoriju Amerike, počevši od najistočnijeg dela Plimut Roka, preko centralne Amerike, podsećanja na veliki požar iz 19. veka u Čikagu, preko njegove sunčane Kalifornije, sve do Havaja, najzapadnije tačke Sjedinjenih Država.

On je želeo album koji sadrži kopleksne melodije, te je logično da je želeo i adekvatne tekstove, pa je zato je pozvao Parksa u kom je prepoznao umetničku žicu koja je falila ostatku benda. Drugim rečima, Brajan nije bio zainteresovan za tekstove koji govore o devojkama sa plaže ili o vožnji kabrioletom po kalifornijskoj rivijeri.

Ogroman uspeh singla “Good Vibrations”, u kom je korišćena sasvim nova studijska tehnika, i čije snimanje je koštalo tada paprenih 50.000 dolara, ohrabrila je Brajana da po istom receptu snima i muziku za “Smile”. Naime, šezdesetih godina je još uvek bio rasprostanjen način snimanja kada ceo bend uživo u studiju izvodi muziku.

Tek je sredinom šezdesetih počelo da se masovno snima na način na koji se to danas radi, instrument po instrument. Pogađate, Brajan je bio jedan od prvih koji je radio na taj način snimajući “Smile”. Tada je i četvorokanalna mikseta prvi put zamenjena osmokanalnom, i ponovo je Brajan bio pionir koji je počeo da “čačka” i po toj tehničkoj novotariji.

Poraz

Brajanova posvećenost ovom albumu bila je bezgranična. U studiju je provodio dve trećine dana, iznajmio je gomilu plaćenih muzičara i snimao je svaki instrument posebno, nasnimavao, presnimavao, dorađivao, menjao…Svo to vreme je konzumirao velike količine droge, što lakih, što onih težih, koje izazivaju halucinacije.

Dok je snimao pesmu “The Elements; Fire (Mrs. O'Leary's Cow)” zahtevao je da svi prisutni u studiju nose na glavi vatrogasne šlemove. Tokom snimanja te numere, u jednoj zgradi nedaleko od studija desio se požar. Brajan je bio ubeđen da je on krivac za taj požar i da to nije slučajnost. To su bili prvi znaci paranoje i depresije koja ga je obuzela, a koja se kasnije samo pogoršavala. “Smile” ga je potpuno iscrpeo, što fizički, što psihički. Jedva je čekao da se ostatak grupe vrati sa turneje i predstavi im svoje remek delo.

Kada se to desilo, njihova reakcija je bila mlaka. Jedino je njegov brat Denis zdušno podržavao ceo projekat. Drugi brat Karl je bio rezervisan, dok je najotvoreniji protivnik ploče bio Brajanov rođak Majk Lav. Za njega je “Smile” predstavljao “pretenciozno umetničarenje”, Parksovi tekstovi su mu bili apstraktni i bio je ubeđen da će grupa izgubiti veliki deo publike koju su osvojili u prvoj polovini šezdesetih.

Te reakcije su potpuno slomile Brajana. Nije mu bilo ni do čega. Njegov dečji karakter nije imao snage da se raspravlja sa “odraslim” ljudima kojima je više stalo do “onoga od čega se živi” nego do umetnosti. Spustio je glavu, tužno je odšetao u ćošak i složio se da bi možda bilo najbolje da “Smile” ne bude objavljen.

Pobeda

Na našu i Brajanovu sreću, legenda o ovoj ploču rasla je godinama. Mnoge od pesama su procurele u javnost, neke su snimljene u novim verzijama i hiljade ljudi se godinama pitalo da li će i kada ova ploča ugledati svetlost dana.

To se prvi put desilo 2004. godine kada se Brajan ponovo suočio sa svojim demonima iz prošlosti i kada je sa svojim pratećim bendom opet snimio ceo album. Ta verzija je zvučno bila vrlo bliska originalnoj i odmah po objavljivanju dočekana je sa hvalospevima.

1. novembra 2011.godine , originalna verzija ploče “Smile” objavljena je po prvi put, tačno 44 godine nakon što je snimljena. U pitanju je bogati boks set koji sadrži 5 diskova, dve LP i dve singl ploče, zajedno sa knjigama fotografija iz perioda 1966/67.

Tako je “Smile” još jednom ušao u legendu – pored toga što je 37 godina važio za najpoznatiji neobjavljeni album, u poslednjih 13 je objavljen čak dva puta, i to u dve različite verzije. Nepravda je konačno ispravljena i to dva puta.

U intervjuu koji sam uradio sa Van Dajk Parksom, na pitanje kako je bilo raditi sa Brajanom, rekao je: “Znaš, ako je Van Gog imao nekog pored sebe dok je slikao, nekog ko ga posmatra – verujem da se ta osoba osećala slično kao i ja dok sam gledao Brajana kako stvara.” Možete li zamisliti svet koji je bio uskraćen za Van Gogove “Suncokrete” ili “Ljude koji jedu krompir”? Ukoliko je odgovor negativan, onda vam je jasno zašto je “Smile” kad tad morao biti objavljen.

Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik