Twin Peaks III [2017]
Povratak Dejvida Linča i njegove legendarne serije Tvin Piks, jedno je od najprijatnijih i najbizarnijih ostvarenja u 2017. god.
Ma šta neko mislio o njemu, Dejvid Linč je tokom osamdesetih godina prošlog veka postao sinonim za kreativno i avangardno filmsko izražavanje, balans između satiričnog i šokantnog izražavanja u modernom američkom filmu, sa naglašenim paranormalnim i onostranim uplivima u provincionu dramu.
Faktor prikrivenog zla je stalno bio prisutan u njegovim filmovima, a ljubav se otvoreno mešala sa elementima sadizma i mazohizma.
I nigde nije to bilo lepše i efektnije sažeto nego li u serijalu Tvin Piks, mračnom epu koji je ozario male ekrane u sumrak osamdesetih godina.
Treća, za mnoge neočekivana sezona nastavka serijala, zatiče junake praktično u poznom dobu... one koji su živi (srećom većina), dok su privatni sukobi Linča sa nekim glumcima bili toliko veliki, da se stare svađe zaboraviti nisu mogle (Lara Flin Bojl).
Međutim, Linč hrabro gleda napred, i ne osvrće se prečesto na prošlost. Njegovi junaci žive sadašnjost, koja je, zvuči neverovatno, turobnija i mračnija od prošlosti. Tu oštrica Linčizma sija najsjajnijim svetlom. Preklapanje iskonskog zla u ljudima, u paru sa prikrivenom tamom beskonačnog zelenila, oponira prostodušnosti i dobroćudnosti likova, koji žive svakodnevicu američke provincije.
Mešaju se stari junaci sa mlađom gardom. Linč ubacuje i sijaset poznatih holivudskoh imena, sa impozantnim pedigreom, samo da bi dodao na dinamici. Epizode skoro uvek finišira u baru, na čijoj sceni nastupa jedan od aktuelnih bendova, mahom nezavisne muzičke scene.
Potrebno je apostrofirati i apsolutni hajlajt čitave treće sezone, a to je famozna osma epizoda, koja evocira stil Stena Brekidža (Stan Brakhage), i predstavlja ne samo domaći zadatak za avangardiste, već i na izvesan način baca potpuno novo svetlo na celokupan Linčov opus.
Ipak, nekako se stiče utisak da se Linč režirajući treću sezonu izuzetno zabavljao. I on i čitava ekipa. Novi Tvin Piks ima toliko obrta i iznenađenja da posle nekog vremena običan gledalac odustaje od praćenja logičkog sleda događaja i prihvata režiju zdravo za govoto, jer, iskreno, tražiti apsolutni i savršeni smisao od Linčove priče uzaludan je posao, jer je kod njega isuviše tanka linija između paranormalnog, grotesknog i metafizičkog iskustva.
