Zvuci sa Apenina
Kada se pomene italijanska muzika, većina nas prvo pomisli na popularne kancone i pevače “lakih nota” kao što su Adrijano Ćelentano, Toto Kotunjo ili Cukero. Njihova muzika već decenijama ne silazi sa vrhova top lista, njihovi spotovi se često emituju čak i na našim televizijama, a albumi im se prodaju u milionskim tiražima.
Međutim, šta ćemo sa onima koji vole mediteransku muziku, a milionski tiraži im nisu dovoljne preporuke za neki album? Šta ćemo sa onima koji od muzike traže nešto više od melodičnog refrena? Dakle, bavimo se savremenim italjanskim muzičarima koji nisu toliko poznati kao Eros Ramacoti, a čija muzika to zaslužuje iz mnogo razloga. Neke od tih razloga ćete pronaći u tekstu koji sledi.
Paolo Konte
Ako postoji italijanski ekvivalent francuskoj šansoni, onda bi to svakako bio Paolo Konte (Paolo Conte). Ovaj sedamdesetčetvorogodišnjak sa severa Italije, prisutan je na muzičkoj sceni još od sredine šezdesetih. Iako je u početku pisao jednostavne pop pesme za Adrijana Ćelentana, njegov raskošni talenat mu nije dozvolio da bude u bilo čijoj senci. Prvi album pod svojim imenom je objavio daleke 1974, a poslednji “Amazing Game” prošle godine.
Ako znamo da je Konte kao svoje muzičke uzore najčešće pominjao francuske šansonjere kao što su Žak Brel i Žorž Brasans, kao i to da su klavir, promukli glas i ljubavne pesme osnovne karakteristike njegove muzike, onda nije čudo što ga mnogi zemljaci smatraju najpoznatijim italijanskim šansonjerom. Iako atmosferu iz većine Paolovih pesama možemo svrstati u melanholičnu, on ipak tu i tamo provuče neke elemente humora, bilo da se sprda sa političarima ili naivnim devojkama koje čekaju princa “u belom poršeu”.
No, za razliku od svojih francuskih kolega čije poznavanje klavira uglavnom nije sezalo dalje od šansonjerskih voda, Paolovo pijanističko znanje ostavlja bez daha i kompozitore klasične muzike. Tako je na primer američki kompozitor Van Dajk Parks (isti onaj koji je napisao sve tekstove za legendarni album “Smile” Brajana Vilsona) upravo za Konteov album “Reveries” rekao da je to jedna od najlepših ploča koje je čuo u životu. “Reveries” je u stvari kompilacija Konteovih najvećih hitova i ukoliko nikada niste slušali Paolovu muziku, za početak vašeg istraživanja nema bolje ploče od te .
Ćezare Bazile
Iako ne baš tako mlad (zašao u petu deceniju života), gitarista i tekstopisac Čezare Bazile (Cesare Basile) spada među novija imena na italijanskoj muzičkoj sceni. Oni koji prate koncertna dešavanja u našem glavnom gradu možda ga se i sećaju, jer je 2008. godine zajedno sa američkom grupom “Willard-Grant Conspiracy” svirao u Beogradu.
Ukoliko još niste čuli za Čezara, a među vaše muzičke heroje spadaju Bob Dilan, Leonard Koen ili Nil Jang, mnogo toga propuštate. Na Bazilovim albumima ćete se najčešće sresti sa američkim folkom, italijanskim rokom, a nešto ređe i sa orkestriranim pop zvukom. U dosadašnjoj karijeri, ovaj Sicilijanac je svirao sa muzičarima raznih profila, a neki od najpoznatijih su Džon Periš (stalni saradnik “PJ Harvey”), kao i Hugo Rejs (nekadašnji član pratećeg benda Nika Kejva “Bad Seeds”).
U februaru ove godine objavio je svoj deseti studijski album "U fujutu su nesci chi fa?"
Paolo Fresu
Koliko je Majl Dejvis popularisao džez u svetskim okvirima, toliko je trubač Enriko Rava zaslužan za promociju ovog pravca u Italiji. Prve muzičke korake u svetu džeza, trubač sa Sardinije Paolo Fresu (Paolo Fresu) je napravio baš u bendu Enrika Rave, kog ovaj smatra svojim direktnim naslednikom. Od tada je prošlo skoro tri decenije i danas se Fresuovo ime izgovara sa velikom poštovanjem i van granica Italije. Dokaz tog uvažavanja je i saradnja iz 2007. godine (snimanje albuma i turneja) sa čuvenom pijanistkinjom Karlom Blej.
Većina njegovih albuma spada u klasičan bi-bap džez, no kao i njegov učitelj Rava, Paolo je kao riba u vodi kada svira džez balade. Malo je džezera čiji instrument ima tako nežan zvuk kao Fresuova truba dok svira balade. Upravo zato, njegova muzika najviše prija u sitne noćne sate, kada svi spavaju – svi sem vas, i Paolove trube.
2011. godine se oprobao i u etno-džez vodama, objavivši album “Mistico Mediterraneo”, na kom je svirao zajedno sa korzikanskom vokalnom grupom “A Filetta” i harmonikašem Danijelom di Bonaventurom. Dok slušate ovu ploču, sve vreme imate utisak da Sardinija i Korzika nikada nisu bile bliže.
Valerio Kozi
Saksofonista Valerio Kozi (Valerio Cosi) spada među najveće nade italijanske avangardne scene. Sa samo 25 godina, on iza sebe ima desetak albuma, vlasnik je diskografske kuće i godišnje odsvira preko 100 koncerata. Iako ne voli da ga svrstavaju u bilo koji žanr, činjenica je da se kao njegovi uzori najčešće pominju fri-džez muzičari poput Albera Ajlera, Džona Koltrejna, Erika Dolfija, Džona Zorna i Faro Sendersa. Razlog zbog kog ne voli da njegova muzika bude strpana u fioku je česta mešavina stilova, tako da ćete pored fri-džeza čuti da se Kozi odlično snalazi i u elektronskoj, ali isto tako i u eksperimentalnoj gitarskoj muzici.
Sudeći po energiji i radu koji ulaže u svoju muziku (u jednom intervjuu je naveo da svaki dan svira saksofon bar tri sata) kao i po njegovoj mladosti, utisak je da će Kozi uskoro biti predvodnik italijanske andergraund scene.
Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik
