Close to the Enemy [2016]
Britanska drama „Close to the Enemy“ vodi nas u period odmah nakon drugog svetskog rata. Nacistička Nemačka je poražena a među dojučerašnjim saveznicima rastu nepoverenja i tenzije. Velike sile se utrkuju ko će na svoju stranu privući što više brilijantnih nemačkih naučnika, inženjera, bivših špijuna, bez obzira na njihovu prošlost i njihovo delovanje tokom rata.
Ovo je tipična britanska drama, sporog tempa, bez gotovo imalo akcije. U fokusu je borba između dva principa, morala ili progresa. Glavni lik je kapetan Callum Ferguson, koga glumi odlični britanski glumac Jim Sturgess. Njegov zadatak je da brine o brilijantnom nemačkom inženjeru koji je radio na prjektu izrade mlaznog motora za potrebe nacističke Nemačke. Pored toga mora da rukovodi hotelom koji je paravan razne aktivnosti tajnih službi, nosi se sa agentima koje se ne slažu sa njegovim metodama, brine problematičnom bratu Victoru (Freddie Highmore) koji se iz rata vratio sa gomilom psiholoških problema i trauma, i na kraju pokušava da žonglira sa raznim ženama u njegovom životu od kojih je jedna supruga njegovog najboljeg prijatelja. Zvuči kao veoma naporan posao, zar ne? Ali kada je kapetan Ferguson u pitanju ne deluje tako, on je jedan od onih likova koji su kao zvezde oko kojih kao planete orbitiraju sve osobe iz njihove okoline. Toliko pozitivan i samouveren da to počinje da deluje iritantno, i pri tome se ništa ne može zameriti Strugissovoj glumi. Većina onoga što je on morao da glumi svodilo se na izraze njegovog lica i govora tela. Od samog početka je očigledno da i on imao trame koje vuče iz rata i kako serija odmiče shvatićete ga Strurgiss glumi čoveka koji glumi da je sve u redu, čoveka koji se pomirio sa situacijom u kojoj se nalazi, što se na kraju vidi da je veoma daleko od istine. A situacija je da britanska vlada krije nacističke zločince jer smatra da bi oni mogli da joj budu od koristi u novom rasporedu snaga na svetskoj političkoj pozornici. Kada je njegov brat u pitanju tu je odmah se jasno. On ne krije svoje viđenje sveta, koji je po njemu potpuno u crno beloj boji. I Victorov karakter postaje iritantan posle nekog vremena i to opet nije problem Highmorea i njegove glume.
Glumačka ekipa koju je imao na raspolaganju, scenarista i režiser Stephen Poliakoff, je odlična, pored dvojice pomenutih tu su još i Alfred Molina i Angela Bassett. Jedan problem je što njegovi likovi lutaju po emocionalnim predelima svojih karaktera i veoma često podpadaju pod stereotipe i ne deluju koherentno. Sam odnos među likovima i njihov razvoj, nije dovoljno duboko ili adekvatno rarađen, iako je autor imao na raspolaganju 7 jednočasovnih epizoda. Drugi je što se serija nedovoljno dotakla problema iz tog perioda, posebno odnosa države prema bivšim nacistima, ne onim zločincima najvišeg ranga, koji su ionako skončali u Nirnbergu, već ovim nižim, često nevidljivim koji su izvršavali prljave poslove na osnovu naređenja svojih pretpostavljenih. Posebno mi deluje da nije dovoljno prostora posvećeno razradi odnosa ljudi koji su do pre nekoliko meseci bili smrtni neprijatelji a sada moraju da sarađuju zajedno.
Sa druge strane, ova tv serija ima i svoje dobre momente. Scenografija je veoma dobra. Sam duh britanskog društva tog vremena je prenet na veoma zanimljiv način, kroz život u već pomenutom hotelu. Pored sporog tempa, kojim se kreće radnja, ona ni za trenutak nije dosadna, i sam nedostatak akcije, koju bi mogli očekivati kada je ovakva priča u pitanju, ne donosi ni malo negativnih poena čitavoj atmosferi.
Meni lično najsnažniji momenat u celoj priči dolazi od Frau Bellinghausen (Lindsay Duncan), stare engleske dame, koja se udala za nemačkog industrijalca, vlasnika industrije parfema, davno pre početka drugog svetskog rata. Ona je britanskoj vladi interesantna jer ima formulu za prozvodnju parfema, u čemu britanksa vlada vidi svoj ekonomski interes, i zadatak kapetana Fergusona je da dobije tu formulu. Naime, u poslednjoj epizodi, ona svom prijatelju priznaje da je muči to što je tokom celog rata znala šta se oko nje događa, znala je da njeni radnici jevrejske nacionalnosti nestaju, čula je priče, u koje u početku nije želela da veruje, a kasnije je sebi govorila da njen glas i njen protest neće ništa promeniti. Ali problem je bio što je previše ljudi ćutalo i govorilo da su oni samo jedinka i da oni sami ne mogu ništa promeniti. Očigledno je da je taj problem ostao i do danas. Previše je ljudi koji misle da njihov glas, protest ili jasno izražen stav ne može ništa pomeniti.
