Henry Threadgill - Just the Facts and Pass the Bucket [1983]

Ovim tekstom započinjem serijal o jazz albumima, koji po mom mišljenju predstavljaju skrivena i skrajnuta blaga muzičke kulturne baštine.

Saxofonista Henry Threadgill je godinama važio za perspektivnog i uspešnog avangardistu među jazz umetnicima. Međutim, kao i većina iskrenih posvećenika i zaljubljenika u svoj posao, marketinški segment uobličavanja proizvoda mu nije bio savršen. Zapravo, prošlo je dosta godina dok su njegovi albumi snimljeni početkom osamdesetih, sa manjim orkestarskim ansamblima, došli pod lupu i radar zaljubljenika u jazz muziku.

 

Moj izbor pada na njegov treći samostalni solistički album Just the Facts and Pass the Bucket iz 1983. godine. 

 

Sam pogled na cover albuma je dovoljan pokazatelj do koje mere su Henry Threadgill i njegovi saradnici bili spremni na crnohumornu zabavu i različite eksperimente u okviru brass forme. Sedam osoba koje stoje na groblju okrenuta, sa belim rukavicama na rukama za leđima, dovoljan su pokazatelj slobode u formalnom izražavanju, koji predstavljaju okosnicu karijere Henry Threadgilla. Tim saradnika čine Olu Dara, Craig Harris, Fred Hopkins, Diedre Murray, kao i duo perkusionista John Betsch i Pheeroan akLaff.

 

Savršeno jedinstvo u kreiranju originalne muzičke vizije, sažete u avangardnom pristupu temama, koje podećaju čas na ragtime, čas na New Orleans sound, čas na dela expresionista, a opet uspevaju da ostanu svoja i jedinstvena, čine ovaj album impresivnim i originalnim. Vrhunci albuma su Black Blues i mračna naslovna numera.

 

Neobična i kreativna instrumentalizacija, relativno harmonski usaglašena struktura i pretežno durski karakter kompozicija, čini ovaj produkt izuzetno slušljivim i prihvatljivim.