Nocturnal Animals [2016]
Nocturnal Animals je jedan od favorita kritike i fanova ove godine. Međutim, ovaj neo-noir psihološki triler ne uspeva do kraja da bude konsekventan, i obećavajući početak se pretvara u dihotomično preklapanje sa haotičnim posledicima.
Početna premisa po kojoj autor Tom Ford sučeljava na zanimljiv način nespojive svetove, na jednoj strani hladni i fridni oblakoderi Nju Jorka i njegovi tamni kuloari (tako bliski samom autoru), a na drugoj žega i čamotinja teksaške pustinje, deluje kao uspešan eksperiment. Junakinja, zatočena u sopstvenoj nemoći, otupelosti i prosečnosti, biva zaintrigirana čitanjem brutalnog dela koje joj je poslao bivši dečko. Ford meša fikciju i realnost izuzetno uspešno u prvih pola sata, gde do izražaja dolazi uticaj filmova kao Deliverence i Last House on the Left.
Naravno, gledaocu taj narativni pristup u početku prija kao neka vrsta iznenađenja i twista. Međutim, Ford u nastavku prečesto naotično vraća priču u prošlost kako bi razjasnio odnos junaka, i prikazivanjem njihovih lomova objasnio trenutnu situaciju. I tu imamo veliki problem. Skretanje pažnje sa glavnog toka jednostavno deluje naporno i dosadno, s te strane što Džilenhol i Adams deluju kao prežvakana sapunica, i već hiljadu puta ispričana priča.
S druge strane kapacitet Šenona i Džilenhola (u neo-noir segmentima) biva jeftino potrošen na dramsko iživljavanje, usiljenu mimiku i ekspresiju, usled neinventivnog scenarija. Nije dovoljno imati najbolje glumce svojih generacija, već je potrebno nešto kreativno im dati u ruke. Tu Ford, kao relativno neiskusan režiser, pada.
Nocturnal Animals izgleda vizuelno besprekorno. Međutim, njegova tiha i šunjajuća diskretnost je apsolutno nedovoljna da bi se sam film svrstao u najbolja ostvarenja tekuće godine.
