Ghost In The Shell 2 : Innocence [2004]
Dec 10, 2016
Innocence je, u samom startu, imao nezahvalan zadatak da nasledi svog toliko hvaljenog i svetski poznatog starijeg brata. Kada je konačno ugledao svetlost dana, 2004.godine, zaista niko nije znao šta da očekuje i kako će se cela priča nastaviti.
Priča se samo blago oslanja na već poznatu mangu Masamune Shirow-a dok je zasluge za novu priču i režiju preuzeo, naravno, Mamoru Oshii. Radnja Innocence počinje sa serijom ubistava koje su, navodno, izvršili pokvareni roboti za seksualna uživanja. Sekcija 9 (Section 9) je pozvana da hitno istraži motive zločina. Kako Majora više nema (prestala je da egzistira u ljudskom obliku u prvom delu Ghost in The Shell), na scenu stupa njen partner Batou u pratnji drugog detektiva Toguse...
Zadržaću svoje pravo da sa sinopsisom prestanem upravo ovde jer ne želim da kvarim subjektivni osećaj praćenja ostatka filma.
Prvo što se odmah primeti, sem vešto odrađenih animacija i akcionih sekvenci, je prezentacija samih dijaloga. Za mnoge će sadržina biti poprilično problematična i odvlačiće pažnju sa samih pokretnih slika na ekranu. Savetujem da se ne zamarate poreklom i izvorima izrečenih misli već da fokus treba biti upravo na tome kako se sve uklapa u sam kontekst cele radnje u filmu. Mamoru Oshii je u celo ostvarenje ugradio dosta svojih ličnih ideja, filozofije i životnih izbora koje se vrlo često pojavljuju u vidu naznaka i citata ali iako verovatno nećete prepoznati svaki citirani tekst i autora, generalno, dijalog nije naporan i težak za praćenje - kompleksniji je i u službi tehnološki unapređenih bića koja čine većinu sveta u kome orbitira Innocence.
Što se tehničkog nivoa tiče, slika, boja i posebno animacije, Mamuro Oshii je želeo da napadne standarde i pređe preko uobičajenih granica i gledalištu priušti nešto novo. Otprilike u to vreme, Holivud ima tendenciju da prati 3D vizuelizaciju tipa Shrek. Snaga japanskih animatora nije u radu na mašinama već na papiru. Čak i u scenama kada se miksuju 2D, 3D i kompjuterska grafika, osnova svega je i dalje dvodimenzionalni crtež. Mamuro nije imao nikakvu intenciju da svoje delo uradi isključivo u 3D.
Nešto o ćemu će se dosta diskutovati nakon Innocence nastavka biće i sama poruka filma. Može se reći da je poruka prvog filma bila, najkraće rečeno, "Šta to znači biti čovek ?". Innocence nastavlja sa istraživanjem gde je prva priča završena i govori mnogo detaljnije o tome kakva je ljudska percepcija života i mogu li ljudi biti zadovoljni sa trenutnim nivoom egzistencije u odnosu na kreature veštačke inteligencije čiju su samosvest limitirali.
Nastavak, Innocence, se ne bavi širokim razvojem svojih karaktera već više unutrašnjim razvojem njihove svesti ili samosvesti, kako vam drago. Jasno su postavljene granice između onog što određene karaktere čini "više ljudskim" od ostalih. Vrlo često, ne radi se samo o fizičkom izgledu. Kako sam ranije naveo, sve je pod dirigentskom palicom Mamoru Oshii upakovano u nadrealizam i vrlo često apstrakciju, posebno kada se radi o domenima veštačke inteligencije, potencijalima nesvesnog uma. Muzika Kenji Kawai je doprinela podizanju nivoa emocija i kao podloga je, iskreno, mnogo bolja od one iz Ghost in The Shell. Zvuči manje depresivno od prvenca i uklapa se u drugačiji ton koji Innocence ima i prati.
Vrlo se lako da primetiti da ovo nije i neće biti film za "široke narodne mase" niti će dostići popularnost svog starijeg brata. Ovo je film za strpljive i predane sladokusce koji uživaju u cyberpunk okruženju i razumeju njegovu estetiku. Film je nenametljiv sa veoma jakom kritikom društva i porukama za budućnost, jednom malom vizijom kako se neke stvari u budućim tehnološkim revolucijama/evolucijama mogu odvijati.
Više od Ghost in The Shell, Innocence je prava i originalna kreacija Mamoru Oshii, njegov personalni dijamant u koji je utkano dosta mudrosti i filozofije na uštrb jeftinih zabavljanja publike kaskaderskim vratolomijama i bezrazložnim nasiljem.
"Let me ask you this, do you consider yourself happy?"