The Terror [2018]

The Terror
American Movie Classics (AMC) / 2018
Režija: 
Tim Mielants, Edward Berger, Sergio Mimica-Gezzan
Scenario: 
David Kajganich
5
5

 Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак.

Pogledao sam TV seriju po preogromnom romanu Dena Simonsa, pisca koji mi je delovao vrlo dobro početkom 1990-ih, ali sam prestao da ga pratim čim sam primetio tragove besramne komercijalizacije nesumnjivog (pa tim više protraćenog) talenta – tačnije, kad je počeo da neumereno razvlači, rasteže i nakucava nastavak svog odličnog Hiperiona u Usponu Endimiona, i kad je bez trunke stida uzeo da ejpuje Stevu Kinga i njegove „grupica dečurlije pobeđuje kosmičko zlo tokom letnjeg raspusta“ budalaštine u Letu noćiZimi podnevaProleću predvečerja i gde god, kao da je tamo neki bedasti Din Kunc ili Mekemon, a ne pisac (činilo se, na početku) malo višeg ranga. Svaka njemu čast na Hiperionu, zbirci priča Ljubav i smrt i na prve 2/3 romana Pesma boginje Kali (pre nego što taj divno gnusan roman ne devoluira u patetično-otužnu šećerlemicu), ali to je, što se mene tiče, SVE od Simonsa, uz još pokoju kratku priču. 

 Njegove cigletine od romana me apsolutno ne zanimaju: život je prekratak da bih čitao beskrajna nakucavanja na po 800-1000 strana u kojima nikakav editor nije imao muda da našem piscu saopšti kako ne mora da čitav svoj jebeni research natrpa u neskraćenom obliku u roman. To što je pošlo za rukom Melvilu u Mobi Diku, jednom, zato što je čovek bio genije, i stvarao u sasvim drugo vreme, i sa smislenom zaleđinom za svoj postupak, ne znači da će uspeti svakoj šuši vek i po kasnije koja to čini samo da bi se razmetala i budžila svoje cigle. Plus, dodatno sam se oladio na to piskaralo nakon što je zdušno izrazio podršku NATO bombardovanju Srbije (u prepisci sa G. Skrobonjom koji je o tome više puta javno govorio i pisao).

Dakle, svakako nisam imao nameru da čitam njegov 'iljadustranični UŽAS, ali kad je Ridli Skot ove godine producirao TV seriju po tome, rešio sam da joj dam šansu – jer, kao, radi se o stravi i užasu u polarnim predelima, što je ambijent gde počinje i okončava se jedan od najvećih horor romana, Frankenštajn, i gde se dešavaju takvi masterpisovi kakvi su Lavkraftov U planinama ludila (uskoro u mom novom prevodu, za Orfelin!) i Karpenterov Stvor (1982).

Pogledao sam TV seriju po preogromnom romanu Dena Simonsa, pisca koji mi je delovao vrlo dobro početkom 1990-ih, ali sam prestao da ga pratim čim sam primetio tragove besramne komercijalizacije nesumnjivog (pa tim više protraćenog) talenta – tačnije, kad je počeo da neumereno razvlači, rasteže i nakucava nastavak svog odličnog Hiperiona u Usponu Endimiona, i kad je bez trunke stida uzeo da ejpuje Stevu Kinga i njegove „grupica dečurlije pobeđuje kosmičko zlo tokom letnjeg raspusta“ budalaštine u Letu noćiZimi podnevaProleću predvečerja i gde god, kao da je tamo neki bedasti Din Kunc ili Mekemon, a ne pisac (činilo se, na početku) malo višeg ranga. Svaka njemu čast na Hiperionu, zbirci priča Ljubav i smrt i na prve 2/3 romana Pesma boginje Kali (pre nego što taj divno gnusan roman ne devoluira u patetično-otužnu šećerlemicu), ali to je, što se mene tiče, SVE od Simonsa, uz još pokoju kratku priču. 

 Njegove cigletine od romana me apsolutno ne zanimaju: život je prekratak da bih čitao beskrajna nakucavanja na po 800-1000 strana u kojima nikakav editor nije imao muda da našem piscu saopšti kako ne mora da čitav svoj jebeni research natrpa u neskraćenom obliku u roman. To što je pošlo za rukom Melvilu u Mobi Diku, jednom, zato što je čovek bio genije, i stvarao u sasvim drugo vreme, i sa smislenom zaleđinom za svoj postupak, ne znači da će uspeti svakoj šuši vek i po kasnije koja to čini samo da bi se razmetala i budžila svoje cigle. Plus, dodatno sam se oladio na to piskaralo nakon što je zdušno izrazio podršku NATO bombardovanju Srbije (u prepisci sa G. Skrobonjom koji je o tome više puta javno govorio i pisao).

Dakle, svakako nisam imao nameru da čitam njegov 'iljadustranični UŽAS, ali kad je Ridli Skot ove godine producirao TV seriju po tome, rešio sam da joj dam šansu – jer, kao, radi se o stravi i užasu u polarnim predelima, što je ambijent gde počinje i okončava se jedan od najvećih horor romana, Frankenštajn, i gde se dešavaju takvi masterpisovi kakvi su Lavkraftov U planinama ludila (uskoro u mom novom prevodu, za Orfelin!) i Karpenterov Stvor (1982).

 

 

Ukratko, serija me je umalo ostavila hladnim – i to ne na poželjan način, da učini da cvokoćem od prenetog mi osećaja polarne zime što se steže oko mene zajedno sa pipcima kosmičke strave, nego prosto kroz učinak mlake kurobolje za bilo koga i bilo šta što se tu dešava.

Zatim, serija je rasplinuta i dramaturški, gde me je dodatno izgubila svojim vrludanjem između obilate međuljudske drame (sa nezanimljivim likovima!), natprirodne strave (vidi dole!) i nekakve, po meni, sasvim izlišne akcije sa brodskom pobunom koja uzima previše vremena i energije i skreće pažnju sa onoga što sam se nadao da će biti u centru, a to je – natprirodna pretnja.

Prc! Ta „strava“ ovde ispade samo začin za jednu slabo uzbudljivu avanturističku dramu. Kao u onom vicu o tome šta radi Mađarica između dva Slovenca, tako bi se i ovde moglo reći: Šta radi Duh-Međed u priči o istraživačima nasukanim u ledu Severnog pola? Odgovor: SMETA!

Od atmosfere paranoje, tihe pretnje, jezivog vetra što bruji napolju, bezizlaznosti, čemera večite noći – ima vrlo, vrlo malo; premalo, za taj ambijent i tu premisu. Kod pametnih umetnika – Šelijeva, HPL, Karp – polarni ambijent (nebitno dal severni ili južni) je ultimativna pozornica za dodir sa Sublimnim (Uzvišenim) i Svetim. Kod ovih ovde, u TERORU, od Sublimnog jedva jedno malecko „s“ se nazire u izmaglici. Premalo!

Pomalo me brine što je ovaj TEROR adaptirao taj Kajganić (izedem mu ime!) koji je pisao i novu SUSPIRIJU – ali uzdam se da su brojni problemi ove serije potekli iz romana (čujem da je zapravo ona znatan napredak u odnosu na knjižurinu) kao i iz činjenice da su nju režirali nekakvi dežurni TV odradeci, dok novu SUSPRIJU režira odličan reditelj, Gvadanjino, plus njen koncept je odličan i teško se može tako lako pokvariti. Videćemo, jesenas, da li se od Kajganićevih jaja ikakav jestiv obed može napraviti.

Dodatno me je izgubio osećaj proizvoljnosti tog centralnog fenomena, odnosno veza između tog eskimskog (zlo?)duha i belih ljudi. Način na koji su oni dovedeni u vezu je trapav i besmislen: radi se o pukom nesrećnom slučaju, a ne nekakvom prestupu, hibrisu itsl. Ljudi sasvim slučajno, bez svoje krivice, bez svesti i namere, upucaju šamana koji kao kontroliše Duh-Međeda i onda se ovaj ostrvi na njih simbolizujući --- šta, tačno? Njihovu krivicu što su uopšte tu? Što pokušavaju da nađu „severni prolaz“? Bullshit!

Niti je ta ambicija zla po sebi, niti su oni bili zli po svom ponašanju prema prirodi ili Eskimima da bi zasluživali ikakvu kaznu. Dakle, to što ih strefi, i prirodno (zatočeništvo u ledu, gladovanje, bolesti, itd) i natprirodno (Međedoliki Demon!) deluje krajnje proizvoljno, nema tu nikakve nužnosti niti meni pojmljive simboličke vrednosti u toj „gomili stvari koje su se desile“. Da, ovaj zaplet je za mene samo „a bunch of stuff that happened“ – ali mi za sve to nedostaje „rhyme & reason“.

Plus, ambijent je takođe previše fejk. Ja razumem da nisu mogli ili hteli da idu i snimaju na Aljasci ili tako negde, u pravom snegu i ledu, ali ta rekreacija Severnog pola u studiju previše smrdi po studiju! Kao neki novogodišnji program o Deda Mrazu.

Plus, u mnogim scenama se nisu potrudili makar da kompjuterski nacrtaju oblačiće pare iz usta glumaca: u dobroj seriji ili filmu to ne bih ni primetio, ali u slaboj, eto, i to mi je smetalo. Nisam nijednog trena poverovao da su ovi ljudi stvarno u uslovima užasne hladnoće i večitog leda i da su na ivici smrzavanja do smrti! Moja neverica nije bila suspendovana ni na čas! Čak i Šopolin Igmanski marš je to daleko bolje uradio!

Zatim: zlikovac je previše stripovski karikirano preteran, sasve njegovim neprestanim zluradim keženjem, kao da kuje urotu protiv Pere Detlića a ne tamo nekih „realistički“ postavljenih likova. 

It's a bunch of stuff cobbled together – nabacano, pa veštački, tankim užem povezano. Drži se to, istina, ali labavo i jedva, i bez prave potrebe da se uopšte čini toliki trud radi TOGA. I roman, na neviđeno, i serija, na viđeno, deluju mi kao ilustracija ovdašnje izreke: „Na vr' brdo za kašiku pilav.“

Plus, sam samcit kraj – završni cheesy „okršaj“ sa Međedom – to je toliko patetično u svakom smislu, i zbog slabih efekata, i zbog slabo koncipiranih i insceniranih dešavanja, da je mučno i prisećati se tog buđavog sira.

Dakle, ovo je bilo JEDVA toliko zanimljivo da se nateram da odgledam do kraja, mlako zaintrigiran ali svakako neuzbuđen i neoduševljen. Čini mi se da je naš narod ovde, po forumima i fejsbuku, bio daleko naklonjeniji ovome, valjda kupljen onim što im je delovalo kao „realizam“, „ubedljivost“, „originalnost“ itsl. Kritike su isključivo povoljne (računajući i strance, tj. Amere), svima je ovo bilo super. Pa, OK, baš mi je drago zbog vas. Ja ovime nisam bio kupljen, iz razloga koje sam gore naveo.

A sad, da vidim ono jagnje...

Recenzija je originalno objavljena na blogu TheCultOfGhoul.