It
New Line Cinema / 2017
Režija: 
Andy Muschietti
Scenario: 
Chase Palmer), Cary Fukunaga
Zemlja proizvodnje: 
U.S.A.
6
6

Ako ste čitali moju Poetiku horora onda znate zbog čega smatram problematičnom poetiku Stivena Kinga, a naročito kada je ostvarena u formi romana (kratke priče i novele još i ajd' nekako).  Jedan od primera problema kojima se nisam bavio u Poetici navešću sada po sećanju, jer nemam roman TO pri ruci i mrzelo bi me sad da kopam po njegovih hiljadu i petsto stranica sve i da ga imam: na jednom mestu, recimo, imamo jedno 4-5 strana opisa doručka. „Dobro jutro, mama“ „Zdravo, sine. Oćeš malo slanine?“  „Može. I jedno jaje, pride...“ 

I tako kenjaju oni, transkript običnog jutra u običnom životu jedne porodice, nakucavanje nemilosrdno, kao da je pisac plaćen po reči (možda i jeste?!), a čitava scena služi samo da se, tokom tog ispraznog jutarnjeg ćakulanja, prenese JEDNA, ne čak ni naročito bitna informacija, koja se, uostalom, mogla preneti i u kraćem razgovoru – nešto, tipa „Uzgred, Džimi se sinoć nije vratio kući. Pitam se gde li je?“ ili šta li je već bilo posredi.

Ali dobro, narod to voli: King ume da uđe pod kožu običnom čoveku, a naročito detetu ili tinejdžeru, a još ponajviše odraslom ali nedoraslom čoveku, punoletnom a infantilnom. Takvi su njegova najmasovnija ciljna grupa. Imate strah od klovnova? Strah od paukova? Strah od silaska u podrum? Pa vi ste njegov čovek: začepite i dajte mu svoje pare! Jedan od načina dodvoravanja čitaocima je i pomenuto nakucavanje: jednom kad vas zbliži sa svojim likovima (a ume to, da bude sočan i prijemčiv u njihovom portretisanju!)

King može bez problema da vam uvaljuje beskrajne stranice nakucavanja njihovog kojekakvog ćeretanja, brbljanja i torokanja letnji dan do podne: te šta su jeli za doručak, e koja je pesma bila na radiju, te šta su sinoć gledali na televiziji, te kakva im je učiteljica, te šta je bilo za užinu u školskoj kafeteriji, te „Vidi, Džimi muva Džejni“, te „Vidi, eno ga siledžija, sad će da me saplete i uzme mi kiflu“... I-haaaj, ode 1.500 strana ko ništa.

Dobro, dešava se između toga i poneki, kao, horor. Neki pričam-ti-priču infantilni bezvezasti kvazi-horor, tipa klovn u kanalizaciji (brrrrr!) ili jao, šta to šuška u podrumu, dal je miš il' su labudovi, nit' je miš nit' su labudovi već moj mrtvi bratić- Klovnić skače i jurca ka kameri u jump scareu; BU! I nema ga više!.

Zato su ovaj preglomazni roman, školski primer CIGLE od knjige, za film mudro podelili u dva dela, tako da se prvi – sada u bioskopima! – bavi detinjstvom glavnih junaka (grupice pre-teen luzera) i njihovim prvim suočenjem sa TIM NEČIM ŠTAGOD, a drugi deo (u vašim bioskopima najverovatnije za dve godine) dočaraće nam isto TO ali obojeno čudesnim čarima odrastanja. I TO je dobra odluka, jer će emotivni naboj biti bolje raspoređen ovako, nego da se –kao u romanu- stalno skače napred-nazad.

Kako god ga sekli, delili i menjali, TO je, za moj groš, fundamentalno slabunjav roman i nema mu pomoći bez temeljnog preoravanja (a la Kubrick). Dečji strahovi od babaroga se prepliću sa sasvim realnim strahovima od siledžija i strogih roditelja, a ovi se uzajamno poništavaju – tačnije, potonji razvodnjavaju i obesmišljavaju ove prve, banalizujući ih preko svake mere.

To je najeksplicitnije u sceni u kojoj onaj mali crni stoji u sporednoj uličici i tripuje da vidi svoje zagorele roditelje (tata Uglješa i mama Ugljenka) kako plamte iza vrata samo da bi, istog tog časa, na njega zamalo naleteo auto tinejdž-zgubidana i siledžija koji ga psuju i prete mu. BAM Penivajse! BAM strašne vizije gorućih duhova! Horor-dizelaši su veća strava od vas! (Ali ako već to stvarno mislite, što niste napravili soc-dramu samo o njima? Šta će vam Klovnovi i Čuda-Muda iz dalekog svemira?)

Ili, kasnije, kad curica tripuje (ali, da li?) šljuskanje krvi u kupatilu koje joj splatuje pločice pa i samu facu kao da je ćerka Brusa Kembela – ali se strava pojačava kad se pojavi njen incestuozno-naklonjeni Zlo-Ćale. (Začudo, niko tom prilikom, ni ćale a ni klinci koji kasnije dođu da s njom ribaju crveno kupatilo, ne napravi ni najmanju aluziju na njenu svežu devojačku prokrvavljenost, odnosno menstruiranost.) I sve tako, u tom stilu.

Svaki nagoveštaj „natprirodnog“ brzo se raspline u jeftinu metaforu nekog sasvim ovozemaljskog problema – pa tako i klovn Penivajz bude jedva nešto više od simbola griže savesti našeg glavnog dečaka zato što je mlađeg brata pustio samog da po pljusku pušta brodić niz ulicu pa ovaj, kroz slivnik, završio u kanalizaciji... 

A na kraju, spojler (?!), dečak se suoči sa time i baci klovna u bunar, prihvativši da mu je batica mrtav, i sad je spreman da odraste i vaćari se sa pegavom curicom iz problematične familije. ve bi to bilo nešto pitkije da likovi nisu tako otrcani klišei (Mucavac, Jevrejin, Ćora, Debeljko, Mamina Maza) i da situacije u kojima se nalaze nisu toliko cheesy: psiho-siledžije nemaju preča posla nego da mlate nekakve balavce, odnosno – Vandimenzionalno Kosmičko Zlo hibernira ispod nekakve američke nedođije i svakih 27 godina (baš kao Džiper Kriper!) nema ništa strašnije da uradi nego da izađe iz govana da čalabrcne ponekog klinca (eh, da, Viktor Salva je definitivno bio nadahnut TIMEa naročito u THE CLOWNOUSE, koji ga je i odveo u ćuzu).

Spoj natprirodnog i svakodnevnog horora je, kao i obično kod Kinga, izveden krajnje trapavo; dapače, on je mnogo bolji kad uspe da se sasvim liši natprirodnog, kao npr. u noveli „The Body“ (genijalno dorađenoj u filmu STAND BY ME) ili u romanu MISERY, a vrlo, vrlo retko mu uspe da ove dve struje efektno prožme tako da se hrane jedna drugom umesto da se uzajamno sapliću, npr. u PET SEMATARY i, donekle u THE SHINING (mada potonji ima ozbiljnih „iskakanja“ – vidi moju knjigu za detaljnu analizu).

Vidim pišu svašta po internetima: samo zato što imamo kol'ko-tol'ko simpatičnu dečicu za protagoniste, odma' se priziva nedostižni remek STAND BY ME (hej, deco, da vam čika Gul kaže: i šećerna tabla LIČI na čokoladu, al' nije joj ni blizu!), čim imamo te Loše Roditelje (ustaljeni Kingovi kliše-likovi) odma' je to sve velika parabola o Zlu Malog Mista (kanalizacija = podsvest! Čudovišta iz Ida! Shvatate? Malo je složena i nepredvidiva ta simbolika, ali uz malo napora... Samo malo, 'ajde, ipak King je to!)... Možda bi to i bilo tako, samo da svi likovi nisu karikature i da sve nije toliko prestilizovano  (vidi tu „ukletu“ kuću u kojoj je „bunar“-ulaz u govnasto podzemlje!) da bi se iole ozbiljno shvatalo...

Plus, imam problem da prihvatim i tu grupicu i njenu dinamiku: tu je šest dečaka i sa njima jedna devojčica – koja ne samo što se „igra“ sa njima, skroz nedužno, iako su na pragu puberteta (nju prethodno vidimo kako kupuje tampone – jer devojčice su, kao što znamo, biološki naprednije) nego čak idu zajedno na kupanje, u belom vešu, bez kupaćih gaća, i ona onako razgolićena leži pred njima itd.

Preporuka

share
share