The National
Sleep Well Beast
4AD / 2017
8.0
8

Prvi put sam prisustvovao koncertu benda The National, 2011.godine na Primavera festivalu u Barseloni. Oni su tada iza sebe imali već fantastične albuma poput „Alligator“ (2005), „Boxer“ (2007) i te godine su bili na turneji koja je pratila još jedno njihovo remek delo „High Violet“ (2010).

Muzika ovog benda je, bar meni bila muzika za veoma intimne situacije, kada ste sami sa svojim mislima. Energija kojom je bend zračio na nastupu pre publikom od nekoliko desetina hiljada ljudi, koji su svi znali sve njihove pesme i pevali ih zajedno sa bendom, bila je neverovatna.  Ta nevidljiva spona kojom su stihovi i muzika ovog benda  povezivali sve te ljude,  način na koji su se svi posetioci pronalazili u njima je zaista jedinstvena pojava u današnjoj muzici.

The National su postali jedan od najupečatljivih pojava indie rocka. Dok su mnogi od bendova  i muzičara čija je muzika povezivana sa indie scenom u prethodnoj deceniji, ili veoma brzo, nakon odličnog debi albuma potpuno potonuli u prosečnost i bezličnost ili su to činili tokom godina sve slabijim albumima, koji su im i pored pada u kvalitetu,ponekad donosili bolji komercijalni uspeh, uglavnom zbog ugovora sa jakim izdavačkim kućama i dobrog marketinga. The National nisu krenuli ni jednim ni drugim putem.

 Nakon šestog albuma „Trouble Will Find Me“ (2013), postalo je očigledno da su The National bend koji ima snage da održi kvalitet svojih albuma na visokom nivou ali i pomalo se stekao blagi utisak da bend ulazi u kolotečinu. Na sedmom albumu  „Sleep Well Beast“  The National su se odlučili da malo eksperimentišu i nisu daleko od prethodnih albuma ali...

The National su svojim prethodnima albumima zaradili kod mene dovoljno kredita da ću svakom njihovom albumu posvetiti dovoljno pažnje. Ako pažljivo slušate „Sleep Well Beast“  primetićete da je struktura pesama, melodije, odlične gitarske deonice poput onih na „Turtleneck“ , ritam sekcija, stihovi i neodoljivi bartiton Matta Berningera upravo ono što očekujete od The National

Da su The National rešili da se igraju sa svojim zvukom primetićete već od prve pesme „Nobody Else Will Be There“ . Spore pesme nisu ništa novo za The National i oni su majstori da udahnu svojevrsnu dinamiku i živost ovakvim pesmama. Na žalost u slučaju ove pesme kombinacija klavira i elektronike gotovo da je u potpunosti ugušila sav potencijal koji je mogla da dobije drugačijim pristupom i aranžmanom.

Sličan osećaj ostavlja još nekoliko pesama na ovom albumu poput „Empire Line“ , „Guilty Party“  ili „Carin at the Liquore Store“. Za razliku od prve pesme u ovim imamo bubanj Bryana Davendorfa, koji je i jedan od najboljih detalja na ovom albumu.  Na svim pesmama na kojima u kojima nema dosadne ritam mašine, Davendorf u potpunsti briljira. Dinamičnim i živopisnim ritmovima poput onih na „Day I Day“, „The System Only Dreams in Total Darkness“  ili „Turtleneck“ , koje nismo imali tako često prilike da čujemo na prethodnom albumu „Trouble Will Find Me“,  Davendorf podseća da je upravo njegov bubanj bio jedanod najupečatljivih i najboljih detalja na albumima „Alligator“, „Boxer“ i „High Violet“. 

Preporuka