Threshold of Faith EP
Ben Frost
Mute/2017
9.0
9

Ben Frost je australijski producent i kompozitor, koji svoju muziku stvara na Islandu. Frost pravi minimalističku, instrumentalnu i eksperimentalnu muzku, sa uticajima koji se kreću od klasičnog elektro minimalizma, do punk rocka i blek metala. Za one sa skupljim ulaznicama, Frost je svakako jedan od najtalentovanijih muzičara savremenog doba. Drugi ga pak smatraju pozerom, najblaže rečeno; umetnikom koji želi da se predstavi onako kako to od njega zahteva publika, a ne ono kakav zaista jeste. U oba slučaja, talenat mu se ne može osporiti. Ko nije slušao do sada, neka krene sa Daniel Bjarnason and Ben Frost: A soundtrack to Solaris.

Ako bi smo morali da opišemo Frostovo stvaralaštvo pomoću jedne reči, ta reč bi bila „mračan“. Ne „futuristički mračan“ kao Amon Tobin, niti „Warp-ovski/Clark“ mračan, već onako primarno, klinički mračan. Negde vas njegovo stvaralaštvo asocira na Klinik ili Autechre, negde to ide do pomalo zaboravljenog ludog genija Lustmorda, pa nazad do Godspeed You!Black Emperor, ali Frost opet stvara svoj prepoznatljivi autorski pečat, minimal/noise eksperiment koji prija na neki potpuno čudan način; savršen soundtrack za odeljenja palijativne nege državnih bolnica (ako takvo nešto uopšte postoji kod nas).

Treshold of Faith, novi EP, služi kao najava za album The Centre Cannot Hold (po najavama, izlazi 29. Septembra); otvara se  zanimljivim zujanjem, i nekako od prvog trenutka znamo gde će to da odvede: čuje se producent (verovatno Steve Albini, koji je snimio i producirao Threshold), kako govori „we are rolling“ , i od tog trenutka kreće magija u vidu numere koja nosi naziv albuma; zanimljiv detalj, zbog koga sve vreme imate utisak da album uopšte i nije sniman u studiju ili pomoću mikrofona. Uzimajući u obzir ovu činjenicu, Treshold izgleda kao da bi mogao da postoji isključivo u kompjuteru, nekakav bezlični projekat koji je stručno izrađen u beskrajnom svetu automatizacije i softvera. Ipak, kada razmotrite njegovu opsednutost kvalitetom i punoćom zvuka, dubinom harmonija i produkcijom i sveukupnom jačinom, saradnja sa Steve Albinijem dobija na smislu. Emotivno hladan, mračan i dubok, ovaj EP nosi atmosferu koja uparivanjem Frosta i Albinija dobija pun smisao.

EP kreće sa “Threshold of Faith”, jak minimal/drone intro sa duboko uznemirujućim harmonijama i atmosferom, nastavlja u tom stilu, prelazi u oštru kompoziciju punu pauza i reverba “All That You Love Will Be Eviscerated - Albini Swing Version”, a predah dolazi u vidu zanimljive (u odsustvu tačnijeg termina) “The Beat Don’t Die in Bingo Town”. Frost i kroz svoj raniji opus ima karakteristiku onoga koji opisuje lepote sveta koji se raspada, a opet, sudeći po nekim drugim kritikama, zamera mu se na pretencioznosti i manjku originalnosti. Zaista, ovde nećete čuti ništa što odskače od par stotina ostalih industrial/drone/minimal skladbi; opet, ako ste istrenirani u slušanju muzike (ovakve pogotovu), ne možete da ne osetite posebnost Frosta i pripadajućeg mu opusa.

Skromno mišljenje, ovaj EP ima sve preporuke. Tajming, ta zaboravljena karakteristika muzike, činjenica da određeni albumi padnu na slušanje u određenim trenucima, svakako uslovljava subjektivnost u ocenjvanju i utisku koji ostavlja (pored očigledne činjenice da slušalac ima imalo pojma šta sluša). S obzirom da živimo u okruženju koje podseća na Half Life 2 City 17, ništa sem industrial/minimal/noise ne treba ni slušati, zarad čuvanja ono malo preostalog mentalnog zdravlja, ali to je opet, do ukusa. Ipak, za ljubitelje žanra, apsolutni must have.

Preporuka

share

share