IN MEMORIAM: JEANNE MOREAU - Jules et Jim [1962]
U svetlu informacije o smrti velike francuske glumice Žane Moro, rešio sam da repriziram Jules et Jim, i proverim zašto ovaj klasik stoji na listi 10 najboljih filmova koje sam pogledao u životu.
Jules et Jim je adaptacija polu-autobiografske novele Anri-Pjer Rošea, međutim, tu adaptaciju velikom je načinio gromada francuskog Novog vala Fransoa Trifo. I to na kakav veličanstven način.
Jules et Jim stoji kao najbolji Trifoov film (uz 400 udaraca) gledano iz današnje perspektive, a svakako udarni glumački trio filma nakon Jules et Jim nije dosegao estetske kvalitete ni sa jednim narednim naslovom. Taj trio uključuje naravno Žanu Moro, kao fatalnu ženu, centralnu figuru ovog masterpisa.
Lascivni i kontroverzni francuski pojam ménage à trois, na filmu barem, najčešće se upravo vezuje za Jules et Jim, i to kao nezvanična dramska kritika pokreta slobodne ljubavi šezdesetih godina prošlog veka. Svako ko je pametno čitao Trifoov klasik, uvideo je tragičan efekat emotivnog rascepa Katrin (Žana Moro), i njenu nemogućnost da odabere partnera, što će zaplet odvesti u tragičan finale.
Međutim, nije Jules et Jim porodična ili životna tragedija, iako se negde čita kao melodrama. Trifoova režija je gipka, skočna, kreativna, inventivna, čak i vrlo zabavna, komična i krajnje farsična. Memorabilne scene se ređaju na filmu kao nikada pre do tada kod Nouvelle Vague pokreta i njihove udarne rediteljske petorke.
I naravno, Trifo mnogo toga duguje baš Žani Moro. Njene glumačke transformacije i ekspresije čini centralni stub drame i osnovnu tačku zapleta, čineći tako Jules et Jim besmrtnim delom francuske i svetske kinematografske baštine.
