Red Road [2006]
Prvi dugometražni film Andree Arnold, Red Road, snimljen je odmah nakon njenog kratkog filma Wasp koji je dobio nagradu Oskar. Film je snimljen sasvim običnom digitalnom HD kamerom i prati život i događaje vezane za osobu po imenu Džeki. Ona je policijski službenik i zadužena je za praćenje sigurnosnih kamera banaka u Glazgovu. Jedan događaj i jedna osoba koju će slučajno spaziti na monitoru pokrenuće niz događaja koji će probuditi duhove prošlosti.
Radnja filma orbitira oko blokova zgrada u predgrađu koja su inače, zvanično, predviđena za rušenje. Taj turobni deo grada se zove, kao i film, Red Road. Film je prvi iz planirane trilogije udruženja The Advance Party koje je inače povezano sa Lars von Trirom a osnovano od strane Glazgov Sigma Films i Zentrope. Ideja je da svaki scenarista/reditelj treba raditi sa istih 9 glumaca koji će glumiti identične karaktere što bi zapravo bila neka forma trostruke repeticije.
Da se vratimo na Red Road kao nezavisno delo. Glavni lik, Džeki (igra je Kate Dickie, neodoljivo likom podseća na PJ Harvey) je posmatrač a kako film odmiče ona postaje posmatrač koju posmatraju. Ugao kamere je često skoro bukvalno na njenom ramenu ali od prvog kadra ne napušta Džeki i u najintimnijim situacijama. Ovo je jedna, na momente, bizarna priča o osveti i gubitku, očajničkom pokušaju da se vrati na pravi kolosek, da se ona vrati u život.
Usporavajući tempo filma, usporavajući i kretanje protagonista u scenama, Andrea Arnold, reditelj, razlaže karakter glavnog lika i njegovu hladnu interakciju sa okolinom. Njen posao, celodnevno gledanje CCTV kamera u potpunosti oslikava njeno stanje uma. U određenim segmentima, može se čak i povući paralela sa filmovima tipa Rear Window i Cache, film Michael Haneke-a.
Kako film odmiče, kamera i dalje pomno prati Džeki, nikada ne daje više informacije od onog što sam glavni protagonist ne saznaje, čuje ili doživljava. Ovaj postupak dodatno povećava tenziju kroz pomenuti usporeni ritam, povećava se iščekivanje određenih klimaksa koji lebde tu, ispred ekrana tokom svake scene. Isprva, Džeki je odsutna, poprilično autodestruktivna, ulazi u celu priču skoro potpuno bez emocija. Zatim dolazi promena, ona dobija fokus i, misleći da može da sve drži pod kontrolom, usmerava se ka svom cilju. Nažalost, gubi svoj fokus i upada u zamku svojih bolesnih želja. Njena priča se produžava, izlazi iz domena koje se mogu smatrati kontrolisanim. Hladno oko CCTV kamera sada postaje više ljudsko, poistovećuje se sa uglom gledanja publike koja prati film i, kada konačno na kraju dolazi do katarze, skoro da možemo spustiti ruku na njeno rame i u potpunosti saosećati sa njenim bolom.
Veoma interesantna i originalna rediteljska rešenja, skroz u fazonu Dogma cinema i Lars von Trira i film koji, iako delimice i presporog ritma za mene, ostaje u sećanju kao i monolitne, hladne zgrade iz Red Road-a.
